"Jako je važno da u ljubavi ili vezi razvijate svoju erotiku i slobodu. Što vam je lepše i slađe u krevetu i što su vam strasti jače i naglašenije, time vam je život kvalitetniji i bogatiji. Nemojte se stideti sebe. Nema ničeg ružnog u vašoj seksualnosti. To je najintimniji deo vašeg bića i nemojte ga blokirati. Razvijajte ono što se vi i radujte se tome."
Daniel Šijaković
Kristofer Podolski je bio samo običan mladić koji nije znao šta da radi sa sobom. Da ga je neko slučajno upitao kako vidi sebe za deset godina, ne bi bio siguran šta da odgovori. Prva asocijacija na njegov život je bila šarena muzička kutija koja radi na navijanje. Toga se setio kada je jedne kišovite jeseni, dok je šetao gradom, video dečaka kako ključem navija kutiju iz koje su dopirali setni tonovi. Kristofer je zamišljao kako nevidljiva ruka okreće ručku na zupčastom mehanizmu, a on ide u pravcu muzike, nespokojan gde bi ga mogli odvesti zvuci. Nije mu se dopadala pomisao da je marioneta u rukama šaljivog izvođača. Iako je sve bilo tako, nije znao kako da sebi pomogne.
Živeo je u zagušljivom, iznajmljenom potkrovlju koje je bilo vlasništvo…
Katrin i Kristofer su se rastali u dobrom raspoloženju, s tim da Kristofer nije bio siguran da li je joga pravo rešenje za lavirint u kojem se nalazio punih trideset i pet godina. Vikend je proveo slušajući mađarskog pijanistu Franca Lista i razgledajući stare albume sa slikama. Kristofer je našao da se fizički mnogo promenio i da je nekako ostario preko noći. Živeo je u zemlji u kojoj se smatralo da je samo u dvadesetim godinama čovek mlad i to ga je pomalo zabrinjavalo. Pitao se da li je previše kasno za njega.
Kristofera Podolskog niko nije primećivao, te se osećao kao broj u beskonačnom nizu brojeva koji lete tamo-amo kako bi povezali neku matematičku jednačinu. Međutim, negde je znao da ništa posebno ne čini za sebe, niti poznaje način na koji bi sebi pomogao. Strahovao je…
"U nekim danima sasvim iznenada, dok izlazite iz pekare ili na ulici pored kioska užurbano palite cigaretu i promrzlim prstima tragate za nekim sitnicama po trunjavom džepu, sasvim neočekivano možete ugledati staru ljubav, za koju ste mislili da živi u nekom drugom gradu, preko sedam gora, a ona je tu, u vašem kraju. I ne samo to, nego se ljutite jer nemate najbolju košulju na sebi, neugledni ste i u žurbi niste stigli da se bolje sredite. Posle toliko godina sreću se dva bića koja su toliko obećavali jedno drugom, a sada stranci postaše, pa je tužno što će proći jedno pored drugoga, a da se ne osmehnu. Gledaćete dugo za tim samotnim bićem i shvatićete da je vaša samoća još veća i da je mnogo usamljenih…"
Daniel Šijaković
