Daniel Šijaković

 Kristofer Podolski je bio samo običan mladić koji nije znao šta da radi sa sobom. Da ga je neko slučajno upitao kako vidi sebe za deset godina, ne bi bio siguran šta da odgovori. Prva asocijacija na njegov život je bila šarena muzička kutija koja radi na navijanje. Toga se setio kada je jedne kišovite jeseni, dok je šetao gradom, video dečaka kako ključem navija kutiju iz koje su dopirali setni tonovi. Kristofer je zamišljao kako nevidljiva ruka okreće ručku na zupčastom mehanizmu, a on ide u pravcu muzike, nespokojan gde bi ga mogli odvesti zvuci. Nije mu se dopadala pomisao da je marioneta u rukama šaljivog izvođača. Iako je sve bilo tako, nije znao kako da sebi pomogne.

Živeo je u zagušljivom, iznajmljenom potkrovlju koje je bilo vlasništvo nespokojne udovice Marte, koja drugima nije dozvoljavala da privire u njen stan u zgradi dva bloka dalje. Prestrašena žena je krišom posmatrala prolaznike, a Kristofer je uvek doživljavao neprijatnost kada bi trebalo da plati kiriju. Snebivao se kako da joj priđe, jer nije umela sa ljudima, a očigledno ni on nije umeo sa njom. Pošto je stvar bila krajnje zamršena i komplikovana, ostavljao joj je pod prozor pisamce u kojem je planirao susret i način predaje novca i računa. Gnušao se svoje malene sudbine koja je prilično zavisila od dobre volje sitne udovice.

Potkrovlje u kojem je živeo je bilo poslednje mesto gde bi poželeo da se nađe, ali je na nesreću najviše vremena provodio upravo tamo – u dvadeset kvadrata mračnog prostora, krivih, iskošenih greda koje mu nisu dozvoljavale da uvek hoda potpuno uspravan. Ponekad, kada bi zaboravio na krovne grede, udario bi snažno glavom, nakon čega bi danima nosio čvorugu. Životni prostor se sastojao od pisaćeg stola ručne izrade i tesnog ormara u kojem je ljubomorno čuvao 2 odela – jedno koje je nosio na posao i drugo za specijalnu priliku koja se nikako nije pojavljivala. Tako je Kristofer nosio samo jedno odelo, a za drugo je strepeo da ne postane žrtva radoznalih moljaca. Žalio je što nije živeo u Kafkinom vremenu, te bi mu mogao poslužiti kao sjajna inspiracija za njegova mračna dela. Pored metalnog kreveta koji je podsećao na bolnički ležaj, držao je svoje knjige, jedino blago koje je posedovao. Tu se našlo nešto od Voltera, Brohovi „Mesečari“, „Uliks“ od oslepelog Džejms Džojsa i „Portret umetnika u mladosti“. Jednako bi se vraćao istim naslovima i po ko zna koji put ih čitao. Smatrao je da u tim knjigama može naći sve što mu je potrebno. Bio je ubeđen kako čitava životna filozofija može stati u nekoliko svezaka koje se u to vreme nisu posebno dobro prodavale. Nije bio spreman da proširi vidike, jer je svoj život video kao konzervu u koju ga je neko spakovao i zatvorio.

Kristofer je radio kao činovnik u firmi koja se posebno bavila statistikom, računima i brojevima. Bio je to mučan i dosadan posao. Njegove kolege su takođe bili tipični činovnici koji su se trudili da nekako odrobijaju život i dožive penziju. Jedan se konstantno žalio na bolove u kolenima, dok je neki sredovečni gospodin bolovao od čira na želucu. Dan bi počeo kafom sa aparata koji je umeo da proguta kovanicu, te bi oko toga nastala silna zbrka. Žestio se što mašina krade od ubogih činovnika i dodatno otežava situaciju. Dani na poslu bili su jednolični i prazni, bez dinamike i uzbuđenja. Kada bi se vratio malo unazad, pomislio bi kako je najuzbudljiviji događaj bio gubitak šefove vlasulje koju je sirota spremačica negde zaturila. Uprava je nakon toga sazvala hitan sastanak na kojem se insistiralo da se kradljivac sam otkrije i prikaže kako ne bi nastala još veća gužva i prinudni otkazi službenika. Kristofer se sećao da su se vodile oštre polemike oko toga ko bi se i zašto domogao šefove vlasulje koju je nosio pošto se drugi put oženio mnogo mlađom ženom. Život u firmi je postao podnošljiviji kada je spremačica priznala da je vlasulju zamenila krpom za glancanje i poliranje radnih stolova. Istina, nakon toga je vlasulja bila praktično neupotrebljiva, ali su svi znali u čemu je tajna tako blistavo poliranog nameštaja.

Kristofer nije imao neko posebno mišljenje o drugima, osim što im je nalazio slabosti i mane na svakom koraku. Primetio je kako mu sudbina nije udelila posebno lagodan život, ali ga je sa druge strane naoružala britkim humorom i satiričnim opaskama koji su pekli kao osina žaoka. Bio je posebno ponosan na sebe što je dobio takav dar zapažanja, te je lako mogao uočiti nečiju devijaciju nosa, kraću nogu ili klempave uši. Sve to ga je silno zabavljalo i na kraju učinilo još nesretnijim. Primetio je kako njegov život postaje sve mizerniji u odnosu na to koliko se rugao drugima. Što se više rugao svojim poznanicima, činilo mu se da isti mnogo više napreduju, a on sve više tone. Nekada je pomišljao kako mu nema spasa i da će starost dočekati lupajući pečate.

„Šta to radim?“, tobože se ljutio i bunio u danima kada je shvatao da je sve otišlo predaleko. „Šta to radim? Drugi žive, a život pored mene prolazi.“ Tako je razmišljao tridesetpetogodišnji Kristofer, dok se Sunce u suton pozdravljalo sa danom i dozvoljavalo da na pozornicu izađu oni koji se raduju noći. Nakon toga bi čvrsto zaspao obećavši sebi da će od sutra promeniti način života. Nevolja je bila o tome što novo „sutra“ nikako nije dolazilo.

Kristofer je po običaju kasnio na posao, a nakon toga se raspravljao sa mašinom koja je pravila lošu kafu. Mašina je uvek terala po svome i to ga je dodatno iscrpljivalo.

„Zašto ne kupiš termos?“, pitao ga je neki službenik koji se opasno primakao penziji.

„Kako to misliš?“

„Lepo. Kupiš termos i rešiš svoje nevolje“, mudrovao je službenik kojeg je zabavljao razgovor čoveka i mašine.

„Ah!“, mrmljao je Kristofer napuštajući menzu. „Sigurno misli da sam škrt i zatvoren čovek“, analizirao je pređašnji razgovor.

Nakon toga se malo zamislio i pokušao prisetiti kada je poslednji put nekoga častio kafom ili kupio mali poklon. Sećao se jedne situacije od pre više godina, kada je u susednom gradu sebi i prijateljici kupio sendviče, pa su jeli ćutke na nogama. Zapravo, osećao je neke simpatije prema mladoj ženi, ali nije znao kako da ih pokaže. Tada se malo oslobodio i dozvolio sebi trošak. Istina, od istog randesa naposletku ničeg nije bilo, ali je sebe hteo da opravda, kako nije toliko stisnut kako to drugi misle.

„Da li sam ja zaista škrtac i težak čovek?“, bio je samokritičan Kristofer koji je priželjkivao da ga unutrašnji glas umiri i uteši. Očekivao je da će mu nešto reći: „Da, ti si zaista sjajna ličnost koja nesebično daje i uzvraća ljubav“, ali se to prosto nije događalo. Bio je nezadovoljan što ga unutrašnje Ja nije lagalo u trenucima kada je to bilo potrebno.

Pošto se potišten vratio u svoje potkrovlje, shvatio je da se primakao termin za plaćanje kirije. Razmišljao je na koji način da obavi primopredaju novca a da što manje reči razmeni sa Martom. Plašio se da će ga pošteno izribati zbog toga što ne održava uredno svoj prag i hodnik. Poslednji put mu je zamerala što nije zamenio sijalicu u hodniku, nego je dozvolio da to neko drugi uradi posle dve nedelje mraka u zgradi. Takvi razgovori bi uvek bili neprijatni i iscrpljujući. Kristofer nije voleo gazdaricu i smišljao je na koji način da joj napakosti ili da se u najboljem slučaju više nikada ne sretnu.

Sledećeg jutra se probudio sa jakim bolovima u želucu.

„To je od loše kafe“, jetko je konstatovao i okrenuo se na bok. Međutim, bol ga nije napuštala u predelu trbuha, nego se polako i strpljivo širila na grudni koš i rameni pojas.

„Kakav baksuzluk“, razmišljao je pošto se tog dana u firmi spremala proslava. Izvesni Franc Hašek je odlazio u penziju i neko je rešio da se sve to ovekoveči sendvičima, gaziranim sokovima i prikladnim poklonom za tri decenije revnosne službe.

„Gde baš sada“, razmišljao je držeći se za stomak ubeđen kako će bol vremenom jenjavati i naposletku potpuno iščeznuti. Međutim, bivalo je sve gore i gore, te je morao da se odrekne sendviča i ode kod lekara na kontrolu.

„Stari, dugo te nije bilo“, reče lekar Markus koji se ljutio što pacijenti retko navraćaju, „ne izgledaš baš najbolje“, korio ga je.

„Uh, hvala ti“, reče Kristofer koji nije voleo da sluša pridike i šegačenje na svoj račun.

„Izgledaš kao izgužvana novčanica“, nastavio je lekar koji je tog dana bio posebno raspoložen za šalu.

„Znam, znam…“, reče mrzovoljno Kristofer, „ne moraš mi to ponavljati.“

„Gde ide ovaj svet?“, počeo je Markus filozofski, „nema više pravih ljudi, a, stari?“

„Ne bih znao“, reče Kristofer držeći se za stomak, „nego, reci mi, da li bi mogao nekako da me zakrpiš i popraviš? Danas imamo neku proslavu u firmi. Ne bih voleo da propustim tako nešto“, reče ozbiljno zabrinut.

„Naravno“, namignuo mu je Markus pokroviteljski, „nego, reci mi gde te boli.“

„Evo, ovde“, počeo je da pokazuje rukom, „i ovde… i ovde.“

„Oho, pa ti si zreo za remont“, bio je vickast nasmejani lekar.

Posle dužeg pregleda Markus je konstatovao da Kristofer ne može da se vrati na posao u takvom stanju i da je potrebno da uzme slobodne dane.

„Stvar je ozbiljna, stari“, reče Markus nabravši veđe, „i ako ovako nastaviš ne piše ti se dobro. Da li me razumeš?“, govorio je naviknut da drugima saopštava loše i uznemirujuće vesti.

„Pa šta je sada?“, prebledeo je Kristofer, „do juče sam se odlično osećao“, govorio je drhtavim i nesigurnim glasom, „nešto ozbiljno?“

„Kažem ti, stari, ništa ne valja“, ponavljao je Markus razmišljajući gde da potroši svoje popodne.

„Koliko slobodnih dana?“, navaljivao je Kristofer.

„Možda dve nedelje.“

„Dve nedelje!“, zgranuo se, „pa, jesam li teško bolestan? Za ime boga, pomozi i reci mi šta se dešava“, bio je očajan.

„Ništa, treba da se odmoriš, krećeš i promeniš životne navike. Posle ćemo videti šta i kako dalje.“

Nakon toga pojavila se lepa i zgodna medicinska sestra koja je ljubazno ispratila Kristofera objašnjavajući mu da doktor Markus ima mnogo posla i da drugi pacijenti takođe nestrpljivo čekaju da ih primi.

Kristofer je bio utučen i nespokojan. Nevoljno je napustio ordinaciju i prilično rastrzan izašao na ulicu gde je svako jurio za boljim životom, napretkom i karijerom. Smetao mu je sav taj metež, pa je rešio da se negde skloni i u tišini razmisli o svemu. Otišao je do obližnjeg parka i seo na drvenu klupu koja je bila išarana ljubavnim porukama i zavetima mladih ljudi koji u to vreme ništa nisu znali o životu i ljubavi. Primetio je da u parku mahom sede tinejdžeri i parovi. Kristofer nikada nije posebno razmišljao o samoći, ali tog trena je shvatio da on zaista nema nikoga.

Istina, u tom trenu nije najbolje razumeo ko je za to odgovoran, ali mu je i dalje bilo nelagodno, te je podsećao na voajera koji je došao da posmatra ljubakanje u prirodi. Poljupci koje su zaljubljeni razmenjivali doživljavao je kao zvuk burgije koja treba da probije betonski zid. Pokušao je da se opusti i prosto uživa u sunčanom danu. Međutim, u grlu ga je peklo i osetio je određeni nemir. Zatim je primetio da nervozno cupka nogom i gleda levo-desno kao da očekuje nekog. Posle nekog vremena shvatio je da mu ništa ne znači zeleno drveće, procvala lipa, cvrkut ptica, udaranje detlića u stablo, mir i tišina. Kristofer nije bio sposoban da bilo šta oseti. Nije bio kadar da uživa u sunčevim zracima, niti je razumeo kakva je vrednost toga. Nervozno je ustao i otišao u obližnji bar gde bi svraćao vikendom na čašicu razgovora. Zapravo, tamo je sretao ljude koji su bili nalik njemu – dokoličari i mislioci od čijih razmišljanja niko nije imao koristi. Kada je ušao u bar primetio je neke poznanike koji su sedeli za šankom i zadirkivali sredovečnu konobaricu. „Slično se sličnom raduje“, prošlo mu je kroz glavu, pa im je pohitao u susret, nakratko sretan što postoje ljudi kao što je on.

„Evo ga!“, obradovali su se pajtosi kojima se po izrazu lica videlo da su u baru od samog otvaranja.

„Ispričaj nam neku dobru šalu“, vikao je Švejk kojeg je žena napustila jer godinama nije hteo da se zaposli. Inače, isti Švejk je u ranoj mladosti pokazao talenat za slikanje i crtanje. Čak su se za njega zainteresovali i lovci na talente. Međutim, Švejk je voleo kafane, beskrajne razgovore u sitne sate, izležavanje u trenucima kada je Sunce bilo najviše na nebu.

„Lekar mi je danas rekao da sam bolestan i da neću dugo ako ovako nastavim“, počeo je Kristofer.

„Ha-ha-ha-ha…“, orilo se gostionicom, „ta ti je dobra, stari, ha-ha-ha… nećeš još dugo.“

„Ozbiljno vam kažem“, uozbiljio se.

„Šta je sad?“, uzjogunio se Švejk, „došao si da nam pokvariš zabavu ili šta? Ne misliš valjda ozbiljno?“

„Ozbiljan sam, nije šala“, reče kiselo Kristofer.

„Ha-ha-ha, daj ne izmotavaj se“, bio je neumoljiv Švejk, „sedi sa nama. Batali te priče, prijatelju, načisto ćeš nas rastužiti. Ima li neko maramicu? Suza suzu stiže!“, šegačio se, „dođi i popij jednu s nama! Nemoj biti tako ozbiljan. To škodi lepoti“, zadirkivao ga je.

Posle kratkog oklevanja Kristofer se pridružio grupi besposličara. Iskapio je dve čašice ruma i odmah osetio olakšanje. Neka lažna vatra obuzela mu je grudi, te je osetio hrabrost i snagu. Zaboravio je na savete lekara, prazninu u parku, svoj dosadan i bedan život. Galama se prostirala zagušljivom i zadimljenom prostorijom, ljudi su nazdravljali i gurali svoje probleme pod tepih. Svako se trudio da što bolje obmane sebe i prekrati muke.

„In vino veritas!“ (lat. U vinu je istina; prim. autora), drao se iz petnih žila Švejk koji je samo pre dvadeset godina bio u stanju da nacrta nečiji portret za nekoliko minuta. Govorili su da ima zlatne ruke i da u njemu živi sam duh Mikelanđela. Svašta su ljudi govorili, ali to nije mnogo vredelo sirotom čoveku.

„Koga briga za zdravlje“, mislio je umorni Kristofer, „jednom se živi!“, iznenada se osokolio, „Mariana, ne zabušavaj!“, drao se sa ostalima na konobaricu koja je patila od proširenih vena, „još jednu turu pića! Ja plaćam!“

„Bravo“, vikali su ostali, „konačno je tvrdica rešio da odreši kesu“, dobacio je neko iz gomile.

Kristofer je u kasne sate napustio bar bez prebijene pare u džepu. Pogledao je u gorki Mesec i prisetio se kako je jednom u detinjstvu našao da Mesec ima tužne oči i zagonetan smešak.

Barem se tada tako činilo. Ovog puta ništa nije video, osim sjajne kugle za koju je mislio da mu se tog trena ruga. Nekako se dovukao kući i stropoštao u postelju. Brzo je zaspao da bi se probudio sa strašnom glavoboljom i mamurlukom. Osvrnuo se oko sebe i primetio da je spavao u odeći, a da je pored uzglavlja držao bokal vode. Pošto se pridigao na noge, pristavio je sebi kafu i razmišljao šta bi trebalo sledeće da uradi. Nikada nije uzimao slobodne dane i godišnji odmor. Sada se još više osećao isprazno i usamljeno. Dok je išao na posao, bio je ubeđen kako je drugima potreban i kako je važna karika u lancu ishrane. Istina, nije zamišljao kako je nezamenljiv, ali se potajno nadao da će na poslu primetiti njegov nestanak i odsustvo. Očekivao je da će ga neko od kolega usplahireno zvati i pitati zašto ga nema. Međutim, to se nije dogodilo. Prisetio se kako je sinoć bio lake ruke i to ga je peklo kao da ga je neko oprljio žarom koprivom. Kako je rum iščileo iz tela, Kristofer se sve jače sećao da je škrt čovek koji ne voli da daje. Jednom prilikom se njegov prijatelj, večiti student književnosti, našalio sa njim da je Molijer po njemu napisao „Tvrdicu“. Sve što mu je Kristofer mogao odgovoriti na to je da nije živeo u Molijerovo vreme. Nije voleo da troši svoj novac i krivio je sebe što se tako bahato ponašao. S obzirom na to da nije imao snage da se ponovo vraća Džojsovom „Uliksu“, odgegao se do bara. Tamo je naišao na staro društvo, ali ovog puta bez Švejka. Na šanku je stajalo lošim rukopisom Čast svakome, veresija nikome!, a pored toga: Bakšiš nije grad u Turskoj! Kako se malo osvrnuo oko sebe, primetio je da je neko stavio novi natpis na policu gde su bila poređana žestoka alkoholna pića. Tamo je pisalo: Kafana ne sme da trpi zbog porodice!

 Seo je pored Hiosa koji je radio kao mašinovođa.

„Šta se dešava?“, pitao je Hios naoko zainteresovan.

„Ništa. Ne znam šta da radim sa sobom i kako da potrošim svoje slobodno vreme“, reče Kristofer.

„Hoćeš da igramo domine?“

„Ne. Mrzovoljan sam nešto. Šta ima kod tebe?“, pitao je Kristofer prelistavajući jučerašnju štampu.

„Ništa. Pobegao sam od žene. Sprema stan pa ne mogu da gledam utakmicu. Nisam raspoložen za svađu.“

„Zašto joj ne pomogneš?“, interesovao se Kristofer glumeći bračnog savetnika.

„Ne pada mi na pamet. Pa to je ženski posao“, nakašljao se Hios pošto ga je uhvatio nespremnog, a pritom nije tačno definisao šta je muški posao. „Kada ćeš ti da se oženiš, a?“, prebacio je užarenu loptu na vickastog sagovornika.

„Kad ja hoću!“, odvrati kao iz topa Kristofer spreman na šaljive provokacije, ali je već sledećeg trena pokušao da se uozbilji, „ne znam. Razmišljao sam o tome, ali ko bi sa mnom živeo? Znaš, ja sam dosadan čovek, škrt, zatvoren, težak, zlurad, pun čemera i jada“, nabrajao je po prvi put iskreno, „žene vole pažnju, a ja… ni sam ne znam šta volim.“

„Žene vole pun novčanik!“, nadovezao se mašinovođa koji je živeo u skromnom braku.

„Ma nije baš tako, nego mi ne umemo bolje. Žene jesu ćudljiva bića, ali nije tačno sve to što govorimo o njima“, pričao je onako za sebe mamurni Kristofer.

„Hoćeš da popiješ jednu?“, prekinuo ga je Hios kojem je razgovor postajao pretežak.

„Ne mogu“, reče odsutno Kristofer, „lekar mi je rekao da izgledam loše“, počeo je o svojoj bolesti.

„Slažem se“, nadovezao se Hios koji je voleo šalu, „stvarno si iscrpljen. Da nisi bolestan?“

„Jesam, druže… nije mi dobro“, reče tužno.

„Šta te boli?“, uzvrpoljio se Hios koji nije podnosio razgovor o bolesti i smrti.

„Boli me…“, počeo je oklevajući, „boli me moj život. Eto šta me boli.“

„Šta pričaš?“, izbečio se Hios.

„Kažem ti, nisam srećan. Radim za malu platu, mrzim svog šefa, svoje kolege… Nemam prijatelje, nosim arsenik u grudima, niko mi se ne dopada… Nemam ženu, nisam sposoban da imam ljubavnicu… Živim u nekom potkrovlju… ništa ne ide kako treba“, ispovedao se Kristofer.

Hios se snuždio nakon ovoga što je čuo. Grickao je donju usnu i pogledom lutao po zagušljivoj prostoriji.

„Želiš nešto da popiješ?“, pitao je nakon duže pauze.

„Ma ne želim da pijem!“, brecnuo se Kristofer.

Hios je samo slegao ramenima.

„Ne znam, prijatelju, kako da ti pomognem. Ja sam samo mašinovođa. Znaš kako je kod mene… Šta ja znam o životu? Nešto mi pričaš, a ja te ne razumem. Samo shvatam da ti je teško i da si usamljen. Šta zna jedan mašinovođa?“, pitao se u čudu.

„Nema veze, zaboravi“, reče Kristofer žaleći što je opteretio jadnog čoveka, „sutra će već biti bolje“, reče skeptično sa zebnjom u glasu.

„Nego, znam ko bi možda mogao da ti pomogne“, otezao je Hios.

Kristofer je podigao glavu i pažljivo čekao šta će mu Hios reći.

„Moja sestra!“, reče sa žarom pronalazača, „možda ti ona može pomoći.“

„Neću da se ženim“, reče Kristofer kojem je najednom postalo tesno u sopstvenoj koži, „poslednje što mi sada treba je žena. Vidiš li u kakvom sam stanju?“

„Ma nisi me razumeo! Želim da te upoznam sa njom iz nekog drugog razloga. Ona je imala neku tešku krizu u životu, vukla se besciljno tamo- amo, pronalazila se, putovala po svetu, dva puta se razvodila…“

„Uh, blago meni“, prekinuo ga je, „sumnjam da će mi ona pomoći.“

„Dopusti da završim“, reče uznemireno Hios, „moja mlađa sestra Katrin je prava osoba za tebe. Veruj mi na reč! Rekoh ti, dugo nije mogla da pronađe svoj mir. Svi smo se u porodici plašili za nju, a naposletku je ona najbolje prošla. Sada drži neka predavanja, putuje po svetu, živi zaista lepo…“

„Zašto tebi nije pomogla?“, bio je sumnjičav.

„Znaš, najteže je u svom selu biti prorok, tako da u porodici niko nije imao razloga da traži pomoć, a i ja se ne žalim. Skroman sam čovek. Ne idem okolo i ne kukam kako je život loš, voda zagađena, a plata mala. Volim vikendom da gledam utakmicu, popijem kafu i odigram partiju domina ili šaha. Ali ti…, ti si načisto postao čudan. Kažem ti, moja sestra Katrin je prava osoba za tebe.“

„Šta ona radi?“, zanimao se Kristofer.

Ne znam tačno šta radi, ali sam primetio da je potpuno druga osoba od kada, kako ona veli, „čini ono što voli“. Nekako je mirna i staložena. Ne raspravljamo se više, niti me kritikuje zbog mog života. Mogao bih reći i da me voli, iako smo u mladosti imali teške sukobe. Znaš, nikada me nije podržavala, a sada… sada je toliko ljubazna i prijatna. Kada pogledaš u njene oči, prispava ti se. Deluje kao da je opijena lekovima. Postala je tiša i nekako umerena. Ranije me je žestoko nervirala.“

„Uzima lekove?“, trgao se Kristofer.

„Ma, ne… ti ništa ne slušaš“, ljutio se Hios.

„Otkud sada to?“, bio je uporan Kristofer.

„Kažem ti, ne znam baš sve, ali najbolje je da se vidite. Ona je ovog vikenda u gradu, a u ponedeljak leti za Cirih.“

„Cirih?“, čudio se Kristofer osetivši kako ga otrovna strela probada u grudi. Setio se svog života i dosadnog posla. Za njega je bilo poražavajuće da Hiosova sestra leti A klasom, dok on sluša tračeve iz malog grada. Tog časa se setio kako je Dostojevski jednom prilikom rekao: Palanka, đavolji log.

„Dobro, kada mogu da vidim Katrin?“, reče konačno savladan.

„Znaš šta, moja žena sprema večeru. Doći će neki gosti, između ostalih i ona. Najbolje je da se večeras sretnete i slatko ispričate“, reče zadovoljno Hios srećan što se najzad oslobodio sumornog čoveka.

„Samo da znaš, neću da se ženim“, uporno je ponavljao Kristofer.

„Pa ti si zaista smešan“, reče Hios odmahujući rukom.

„Dobro… u redu“, snuždio se Kristofer koji nije najbolje razumeo šta Hios želi da mu poruči.

„Vidimo se“, reče Hios dok je zaslađivao svoju kafu, „i lepo se obuci“, dobacio je.

 Konačno je došlo vreme da Kristofer izvadi svoje netaknuto odelo koje je ljubomorno čuvao u zagušljivom ormaru. Moljci nisu bili te sreće da se dočepaju baršunastog štofa pa je zadovoljno razgledao odelo proveravajući porube i unutrašnjost džepova. Vlažnom krpom je prešao po rukavima i okovratniku i okačio sako i pantalone na čiviluk pored prozora kako bi vazduh izvukao ustajali miris. Napregnuto je čekao šta će se dogoditi, pa je smišljao razgovor sa ženom o kojoj je slušao, a nikada se nisu sreli. Vežbao je glas pred ogledalom i trudio se da oponaša bas baritona koji bi naglasio muževnost i pokušavao da ublaži visoke i piskave tonove koje je zaslužio rođenjem. Iako je govorio kako nije još stasao za brak i ozbiljnu vezu, potajno se nadao da će ostaviti dobar utisak i zadobiti nečije simpatije. Na kraju krajeva, Kristofer Podolski je bio samo čovek željan ljubavi i pažnje. Seća se kako je jednom prilikom čitao ljubavnu pesmu „Za Beu“ nekog mađarskog učitelja, kojeg niko nije obavestio da su „deca cveća“ odavno izgubila rat protiv kapitalizma, gde isti kaže kako je čovek potreban čoveku. Taj deo u pesmi mu se posebno dopao. „Čovek je potreban čoveku“, ponavljao je u sebi strpljivo uvežbavajući vezivanje karirane kravate.

Oko dvadeset časova je stidljivo pokucao na izrezbarena hrastova vrata koja su bila tipična za to vreme. Pomislio je da ih je neko osmislio kako se nijedan ulaz ne bi razlikovao od drugog. Nije voleo taj lažni osećaj zajedništva koji je uključivao da svi voze iste automobile i nose iste šešire. Vrata mu je otvorila Hiosova žena Eva koja je tog trena bila bolje raspoložena nego obično. Kristofer joj je usput kupio buketić cveća i nespretno ga uručio. Stekao se utisak da su svi stigli i čekaju da im se priključi. Poznavao je većinu gostiju, pa mu nije bilo teško da prepozna Katrin. Bio je zaprepašćen njenom svežinom i lepotom. Delovala je odmorno u gomili istrošenih i iscrpljenih ljudi.

Kristofer je ovaj prizor uporedio sa svežom, tek ubranom jabukom, i gomilom suvih šljiva. Pažljivo ju je posmatrao pitajući se u čemu je tajna njenog izgleda, s obzirom na to da je jedva nešto mlađa od svog brata Hiosa. Setio se da su ljudi sve pripisivali genetici, pa ako bi nabasali na čoveka koji lepo peva, piše ili crta, automatski bi ga povezivali sa pradedom ili nekom talentovanom bakom koja je bila drugačija od ostatka porodice. Katrin nije mnogo govorila, osim što je bila spontana i neusiljena. Pažljivo je slušala druge i trudila se da se ne ističe previše. Kristofer je uobrazio kako njeno prisustvo utiče na dobro raspoloženje ostalih u kući. Kasnije, kada se večera završila, približio se Katrin u želji da je upozna, jer je na kraju krajeva, trebalo da mu pomogne u teškim životnim trenucima.

Nespretno se rukovao jednako razmišljajući da li bi trebalo da kaže nešto pametno i značajno.

„Hios mi je toliko toga pričao o vama“, saplitao se o misli koje su se rojile u glavi, „znate, obećao mi je da ćete mi pomoći, pošto se ne osećam baš najbolje. Jeste li vi lekar?“

„Ne, nisam lekar“, nasmejala se Katrin kojoj se dopao ovako trapav susret sa krupnim i nesigurnim čovekom.

„Možda neki terapeut ili iscelitelj“, bio je uporan, pošto su u to vreme posebno bili popularni nadrilekari i ljudi koji leče na daljinu tako što sede udobno u svojim naslonjačama prelistavajući novine.

„Ništa od toga“, reče Katrin, „radim za jednu švajcarsku firmu i često putujem.“

„Aha, tako dakle“, oklevao je Kristofer, „znači, ta firma ima veze sa nekim lekovima i mojim problemom?“

„Ne, ne“, zabavljala se Katrin, „oni ne prodaju lekove. Vi ste tako zabavan čovek“, od srca se smejala ne želeći da povredi nesretnog Kristofera, „sutra vas vodim na jedno mesto. Želim da nekog upoznate. Ništa vam sada ne mogu reći, ali će vam uskoro sve biti mnogo jasnije. Nađimo se poslepodne oko četiri sata na trgu. Da li vam to odgovara?“

„Da… naravno“, oklevao je Kristofer koji nije voleo tajanstvenost jer mu se život sastojao od brojeva koji nisu bili posebno mistični, „neka bude tako… kod trga… u četiri!“

Nedugo zatim se ljubazno oprostio sa domaćinima i sporim koracima pošao kući. Nije bio previše zadovoljan susretom jer je očekivao mnogo više. Negde je razumeo da ljudi pate kada se ne ispune njihova očekivanja i kada ne dobiju ono što su u glavi i srcu isplanirali. Mislio je kako će za večerom dobiti neki napitak ili formulu koja će ga izbaviti iz kolotečine činovničkog života otvarajući mu nove vidike i čineći ga veselim, spretnim i okretnim. Međutim, ništa se od toga nije dogodilo i Kristofer se vraćao svom malom domu vidno nespokojan i razočaran.

„Ma, neću se sutra pojaviti na trgu“, vodio je žestoke borbe u sebi. „Šta li je nesretni Hios zaista mislio kada me je upoznao sa Katrin?“

Nije tačno razumeo šta je razlog njegovog nezadovoljstva, ali je uporno u sebi ponavljao da je moglo bolje i da nema vremena za bacanje.

„Mogu da večeram i na nekom drugom mestu“, ljutio se, ali se ubrzo setio da dugo nije sedeo sa dobrim ljudima, niti ga je neko zvao u svoju kuću.

Te večeri je Kristofer Podolski legao u postelju prilično nespokojan i dugo se mučio da zaspi.

Ustao je kasnije nego obično, obario jaje i skuvao jaku, crnu kafu ubeđen da će mu pomoći da sredi misli i fokusira se na goruće životne probleme. Tog jutra je shvatio da je ovisnik o kofeinu i da ne bi bilo loše da u njegovom stanu postoji aparat koji uvek ima pripremljenu vruću kafu koja opojnom aromom ispunjava sobu. Uzeo je sa police „Gospođu Dalovej“ od Virdžinije Vulf i počeo da čita. Kristofer je voleo englesku književnost, a tog dana mu čitanje nije išlo naruku. Svi koji su upoznati sa delom čuvene spisateljice mogli su primetiti da su njene rečenice prilično nesređene i haotične jer je i sama Virdžinija Vulf bila nesređena i nesigurna osoba.

 „Jadna žena“, pomisli Kristofer i odloži knjigu nezadovoljan kako je započeo dan. „Znam šta ću“, razvedrio se, „izvući ću se iz stana i prošetaću gradom!“ Međutim, istog trena se setio da nije platio kiriju, pa se pribojavao da ga neko ne prepozna na ulici i ne otkuca gazdarici Marti.

„Ah, živote!“, negodovao je, „nema mi druge. Moraću da odnesem novac za kiriju.“

Primopredaja novca je prošla skromno i neupadljivo. Kristofer i gazdarica Marta su jedva razmenili po koju reč i rastali se hladno. Stara žena je još dugo gledala za njim razmišljajući kako dugo nije videla tako krupnog i odraslog šmokljana, dok je Kristofer potajno poželeo da se nikada više ne sastane sa sirotom ženom koja nije napuštala svoj stan. Bio je zaprepašćen time da je Marta uvek bila obaveštena o svemu, iako je godišnje prelazila jedva jednu milju. Bilo je fascinantno kako stara žena zna sve o pokvarenom prekidaču, grafitu na zidu ili vodi koja curi iz nekog kupatila dva sprata niže. Marta je sve znala kao da se period hladnog rata nikada nije ni završio. Kristofer je umišljao kako starica radi za neku rusku obaveštajnu službu, ali ga je neki poznanik razuverio da tako nešto nije moguće. Bilo kako bilo, Kristofer nikada nije otkrio na koji način je Marta uvek bila dva koraka ispred njega i dnevne štampe.

Ostatak dana je proveo sa rukama u džepovima razgledajući prolaznike, dobacujući prodavačicama na pijaci kuda bi uvek prolazio na putu za posao, razgovarao sa besposličarima i svima onima koji su imali sve vreme ovog sveta. Nekako je časovnik na starom trgu otkucao četiri sata i Kristofer se našao licem u lice sa Katrin koja je nosila jednostavnu, crnu haljinu pripijenu uz telo, koja je nehotice još više otkrivala njeno vajano telo i obline. Uspeo da suzbije iznenađenje tako što se energično rukovao, trudeći se da se njihovi pogledi ne sretnu. Oblio ga je hladni znoj, a da nije bio svestan kakve se to bure događaju u predelu stomaka.

„Vodim te na jedno posebno mesto“, reče Katrin značajno, „treba samo da se opustiš i posmatraš, a da pritom ništa ne zapitkuješ. Da li je to ostvarivo?“, pitala ga je smešeći se.

„Mogu to da izvedem“, reče veselo Kristofer koji je u tom trenu voleo podređenu ulogu.

Nakon četvrt sata Katrin i Kristofer su se našli u osvetljenoj i prozračnoj prostoriji u kojoj su sedeli ljudi na podu i složno pevali. Kristofer tog momenta nije znao da se takva muzička forma zove kirtan, niti da ljudi pevaju na sanskritu. Sve što je video delovalo je snažno na njega, te se prepustio slušanju i posmatranju svega što se događalo u prostoriji. Na čelu je sedeo čovek u belom odelu i svirao akustičnu gitaru.

Držao je zatvorene oči i na licu je imao smešak koji nije mogao da vidi kod svog šefa Jaroslava, niti kod svojih kolega službenika. Njegovo lice je bilo okupano nekim mirom i spokojem kao da je nedavno čuo da se dve najlepše žene u gradu raspituju za njega, s tim što bi obe mogle biti bogate naslednice. Kristofer je odmah naslutio da je isti čovek glavni i da nekim svojim ponašanjem čini da se i drugi osećaju spokojno i zadovoljno. Ljudi u prostoriji su zajedno pevali sa njim, složno i tačno, puni nekog zadovoljstva. Kristofer nikada do tada nije video ništa slično. Istina, nekoliko puta je slušao kako ljudi pripiti pevaju na priredbama ili na nekim proslavama. Međutim, nikada nije primetio da su u tom momentu bili srećni. Kasnije mu je Katrin objasnila da se nalaze u prostorijama joga akademije i da je čovek na čelu zapravo jogin i neka vrsta duhovnog učitelja.

„Učitelj?“, osetio je neku teskobu u stomaku jer je pomislio kako je previše star za učenika.

„Zamisli da si ti neka mala sijalica od 60 vati“, počela je Katrin ne obazirući se previše na njegove unutrašnje borbe, „i da tvoja toplota i svetlo mogu obasjati jednu sobu…“

„Da?“

„I ako budeš češće dolazio ovde i vredno radio jogu, tvoja toplota se može povećati, što znači da daješ više energije i obasjavaš čitavu kuću. Mogao bi biti sijalica od 1000 vati. Možeš li to da zamisliš?“

„Mogu“, reče spremno Kristofer nesiguran šta bi to moglo tačno da znači i kakva su to poređenja sa sijalicom.

„E, ako sve to možeš, onda zamisli da je svetlo joga Učitelja kao hidrocentrala koja napaja čitav grad strujom – sve je osvetljeno i svima je dovoljno toplo. Tebi treba svetlosti i toplote, Kristofere, i zato sam te dovela u ovu školu gde ćeš raditi sa ovim divnim ljudima“, ljubazno mu je objasnila Katrin.

„I ti misliš da će mi joga pomoći da budem bolji čovek?“, bio je sumnjičav.

„Pomoći će ti sve i da ne veruješ u to. Ovde se ne radi o pitanju vere, već da li si upražnjavao jogu ili nisi. Ako jesi, rezultati su odmah vidljivi, ako nisi, tada si samo obična sijalica od 60 vati koja polako gubi snagu“, šalila se Katrin.

„Da, ali ja nisam baš mnogo savitljiv, a daleko sam od čoveka-gume i čoveka-mačke. Nisam u stanju da se verem po krovovima i da od svog tela napravim violinski ključ“, mudrovao je.

„Velika je zabluda da jogin mora da uđe u konzervu za sardine ili da se provlači kao Pink Panter kroz ključaonicu. Gde si sve to čuo?“

„Pa video sam one strašne slike kojekakvih asketa koji su ulazili u teglu za zimnicu ili lebdeli metar iznad zemlje.“

„To nije joga“, reče strpljivo Katrin, „jogin nije superbiće već čovek koji se raduje, živi i voli. Dakle, ne živi izolovan od svih pod smokvinim stablom kao Sidarta, nego ide na posao, plaća račune, izdržava porodicu… Na kraju krajeva, dragi moj Kristofere, mi živimo u materijalnom svetu, a ne na Himalajima, i pošto živimo u takvom svetu, treba da se ponašamo kao odgovorni ljudi. Joga nema veze sa hipi pokretom, niti revolucionarnim ponašanjem koje podrazumeva buntovništvo. Jogin živi punim plućima i uzima od života koliko god je moguće. Jogin živi i onda kada stvari oko nas izgledaju potpuno čudno, živi i kada je ekonomska kriza i kada život deluje kao šaljiva kosmička zavrzlama.“

„Hm…“, zamislio se Kristofer, „kako sve to znaš?“

Katrin se osmehnula krajičkom usana ne želeći da deluje nadmeno: „Pa i ja sam deo ove škole. Ovde sam upoznala dobre ljude i naučila toliko praktičnih stvari koje primenjujem u svakodnevnom životu. Te stvari su konkretne i nema tu ničeg apstraktnog. Pevaš pesme, vežbaš asane, živiš u skladu sa joga filozofijom – i postižeš neverovatne rezultate. Znaš, kada sam prvi put došla u školu, mislila sam da mi nema pomoći. Sada je situacija potpuno drugačija, sada znam šta hoću, a šta neću, za razliku od drugih koji često ne znaju ni šta neće, a kamoli šta hoće. Sve sam naučila od divnog čoveka tamo desno.“

Kristofer je ponovo pogledao u jogina koji je sa nekim blaženstvom pevao i svirao svoju gitaru predvodeći veliku i šaroliku grupu ljudi. Pokušao je sebe da vidi na njegovom mestu, ali je takvu misao odmah odagnao zbog svog melanholičnog karaktera i sumornog života koji je živeo.

„Dobro, šta treba da radim?“, pitao je Kristofer koji je zamišljao kako odmah treba da skine sako, uskoči u gomilu i isteže se na tankoj strunjači.

„Za sada treba samo da posmatraš, a u ponedeljak ćeš doći i sa ostalima slušati predavanje.“

„Hoćeš li i ti doći?“, progutao je knedlu.

„Ne, dragi Kristofere. U to vreme biću u Cirihu.“

„U Cirihu?“, progutao je knedlu.

„Da, ali ti ne treba da brineš. Razgovarala sam sa učiteljem i on zna da ćeš nam se pridružiti. Biće ti lepo ovde. Kasnije ću te posetiti da vidim kako napreduješ.“

„U redu“, promrmljao je nesigurno Kristofer, „neka bude tako."

Nastaviće se...