Daniel Šijaković

Šta je htelo Nebo od čoveka što sa ovim aspektom živi? Da bude glumac, pevač, sveštenik, iliuzionar ili pijanac? Ili  sve od toga, pa se čovek ne snalazi, ne zna na koju stranu, čemu bi se priklonio; ali jedno je sigurno- tražiće Gospoda dok je živ, svidelo mu se to ili ne. I koliko god zao bio, prepreden ili pokvaren, negde, negde duboko u njemu mora da ima nečeg dobrog, makar malo; i svaki novi dan za njega bi mogao  biti blagoslov, jer ga Bog nežno miluje svojom rukom i prati ga kraičkom oka svoga i osmehuje se šeretski, jer mu je nekako mio ovaj maleni čovečuljak koji stalno ustaje i pada, brani se od njegove milosti i odbija da sledi put, a Put se slediti mora. To je neko što molitvom započinje i završava dan, koliko god to nekom smešno bilo. Pa, čak i kad ostari i kad se više ni smrti ne boji- on se plaši Boga živoga, jer je isti uvek živ u njemu. I vidi ta duša sva čudesa stvorena, napravljena, krojena po ukusu neke više milosti i raduje se što je sve tako dobro i svet je dobar. Ovo je dete, pa jednog dana čovek kome prilazi drug iz školske klupe i nevinim, potpuno iskrenim glasom pita- Možeš li napraviti da danas ne pada kiša, pa da kasnije igramo fudbal? Ali ne pita on zato što je dečak poseban, već zato što je svojim nevinim dečijim očima prepoznao Boga u njemu ili Sunce u trigonu sa Neptunom, ako više volite; istog Boga koga smo nekad davno, davno okrutno razapeli, a propagirao je tako proste stvari- mir i ljubav; i već za neku godinu isti dečak koji je postavio ovo pitanje stidi se sebe i odakle mu takva pomisao, jer kako odrastamo sve manje verujemo i ne puštamo da svevišnja ljubav zaslepi bedno, fizičko telo; ali onaj drugi, u kome živi aspekt Sunce trigon Neptun, nikad nije prestao da veruje. Ne, nikada. Ovo je neki mladić koji će opet jednom čovek postati, gde u nekoj katoličkoj crkvi u Vojvodini, sa malo Bika, na jutarnjoj misi čita jevanđelja po Mateju ili Luki, a majke i žene ga čežnjivo posmatraju, jer je velika i topla reč božija, a posle mu prilazi pop i pita da li je razmišljao da jednog dana sveštenik postane. Ovo je mladi čovek koji zagledan u šolju bele kafe razmišlja o Milanu Kunderi iz ko zna kojih razloga, pa već sutradan čita da je isti optužen za špijunažu i izdajstvo. Kako on to može znati, ta nikada se sreli nisu? Ovo je čovek koji govori svojoj ženi onako usput, dok se brije, da će stradati neka javna ličnost, a već sutradan vesti objavljuju da je stradao Jerg Hajder austrijski političar, ultranacionalista. Ovo je čovek što u čuda veruje i čuda se dešavaju, a on ne zna šta bi sa njima. Sa kime da ih podeli? To su dva čoveka koji sa istog mesta posmatraju kakvo brdo, ali samo jedan od njih vidi da je iza brda crkva i neki pastir što ovce čuva i neka trešnja gotovo prezrela. Onaj drugi to ne može da vidi i to je tako, a na istom mestu stoje. Samo što jedan vidi dalje, mnogo dalje. Čovek što pod miškom na posao nosi Tomu Kempijskog i njegovu Bibliju za svakoga, pa u času predaha upija bogougodne reči. Neko ko čita Berdjajeva, Šestova i druge ruske bogotražitelje, zahvalan što su nekada živeli i radili u velikoj carskoj Rusiji. Snovi i vizije koji jednog dana gola istina postaju i nad njima se ne morate duboko zamisljati kao kod Nostardamusa gde savremenici dešifruju da li Neman znači Klinton ili Buš sa svojim pomagačima.

Ono što ovi ljudi sanjaju je takvo i u snu i na javi. Nema metafore. Što čoveku prođe kroz glavu- sve se materijalizuje u nekom vremenu. Vera, beskrajna vera i nada, beskrajna nada. Neko ko prolazi pored jadnih i ubogih, sažali se nad njima i hoće da im pomogne, samo ne zna kako. Ne miri se sa tim da su to zaslužili i da je to karma. Njegov Bog je pun samilosti. Njegov Bog se ne sklanja negde u šumu, pa pod drvo kao Sidarta, ne bi li se prosvetlio. Njegov Bog ide među ljude želeći da pomogne jadnom čoveku, kome zapravo niko pomoći ne može, jer gde vere nema- ne pomažu reči Zlatoustog,  ali se Sunce u trigonu sa Neptunom sa tim pomiriti ne može. To su vizije, fantastični snovi, gotovo neverovatni. O, kad bi samo znali prosvetljeni i svi vidovnjaci ovog sveta što u ratluk, domine i napolitanke "gledaju", kakve snove taj čovek ima, plakali bi danima neutešno. Ovo je čarobnjak Merlin što u nekoj pećini spravlja kakve eliksire, te ukazanubacuje bosiljak, lavandu ili slatki koren, ne bi li jednom nekog izlečio i oživeo. Ovo je lekar koji napušta sva ovozemaljska blaga, te odlazi u brdovite, siromašne krajeve gde žive maleni crni decaci sa ogromnim izgladnelim stomacima. Tamo gde se raduju beri-beri, skorbut i ostale kolere modernog čovečanstva, taj isti lekar isceljuje i pomaže bez trunke straha, jer on se ne može razboleti, tolika je ljubav njegova. I dok se probija kroz gomilu izgladnelih telesa, pritisnut svekolikim bremenom odgovornosti, gleda u nebo i kao Hrist pre mnogo vekova pita svog Oca – “Bože, moj, Bože, moj, zašto si me ostavio?” Pa, jednog dana ako strpljenje izda, a čovek izgubi nadu odaje se piću, porocima, obmani, jer ne može razumeti kako svet može biti tako okrutan. Ovo je neko ko danas na lošem engleskom propovedi drži- papa Benedikt koji je nekako dosanjao svoj san, te čudom dospeo u srce Rima, srce Lava; i ovo je Čarls Dikens u čijem horoskopu takođe ovaj aspekt živi, pa je tako lepo i skladno pisao kao da ne beše rođen u kišovitoj Britaniji. Sve svoje reči i svoja dela poklonio je onima kojima je pomoć toliko bila potrebna. Tako je nastao i "Oliver Tvist", "Velika iščekivanja" i mnoge druge knjige što greju dušu. Slika Džeka Londona kako u saonicama ganja aski pse preko Aljaske slepo verujući da će pronaći zlato i da se neće smrznuti u zemlji koju je neki Rus prokockao. Naravno, vratio se kući bogat, samo zato što je verovao. Ovaj aspekt  magiju čini, da sve može biti i da se sve može ostvariti, samo poželeti treba, samo verovati treba.

Daniel Šijaković