Daniel Šijaković

 “Kad bi ljudi znali šta ih čeka u budućnosti mnoge stvari bi istog trena izmenili. Mnogi bi zaboravili na mržnju jer je ostalo toliko malo vremena. Mnogi bi drugačije sredili svoj život. Prodavac bi bio ljubazan prema mušterijama, majka ne bi tukla svoje dete, dva brata ne bi sedela samotna u nemom preziru, a mladi saksofonista, negde u kakvom lokalu u gluvoj noći, drugačije bi gledao na svoj talenat; operski tenor bi svako jutro pozdravljao svoj glas i klanjao se do zemlje, samo kad bi znao da će ga izdati na sledećoj predstavi.

Čovek nikada ne zna šta je iza okuke. Samo retki vizionari i sanjari slute i slušaju muziku sfera koja se poput dečijeg plača i šapata u majčinom stomaku prostire vasionom. “

Daniel Šijaković, odlomak iz knjige "Drvo života"                                                                                                              

Od malih nogu tragam za objašnjenjem života na zemlji. Želim da znam zašto sam dobio svoje telo i šta uopšte treba da radim i kako da se ponašam. Želim da znam o dobru i zlu, nagradi i kazni, pravdi i nepravdi, kako bi mi život bio lakši i podnošljiviji. Posmatrao sam ljude kako idu od jedne do druge tačke, od jednog do drugog cilja i ništa od njih nisam naučio. Neki nikada nisu stigli tamo gde su planirali, a neki su bili bolje sreće. Međutim, i ovi naočigled srećniji i uporniji su se jednog trenutka umorili, pa su ubrzo nakon kakvog postignuća pali u dubok i nemerljiv zaborav. Sve što čovek za života radi i stvara pre ili kasnije postane promašena investicija, s tim što je potrebno dosta vremena da se dođe do takve istine. Ljudi na Istoku su bili dovoljno mudri da shvate kako je život na zemlji neka vrsta patnje. Čoveku sa Zapada je potrebno mnogo više vremena da dođe do istog otkrića. Takva životna spoznaja se obično dogodi kada u prvi plan izbije starost, kakva neprijatna i teška životna lekcija, bolest ili gubitak voljene osobe. Još od malih nogu sam razumeo šta ljudi sa Istoka pokušavaju da poruče nama, materijalnim i okovanim bićima, ali nikada nisam u potpunosti razumeo zašto neko živi udobno, a neko manje udobno. Razumeo sam da će patnju okusiti svako- i bogati i siromašni, lepi i manje lepi, poznati sportista i umorni ratar- svi će na svojoj koži osetiti prolaznost, ali nisam uspeo da odgonetnem zašto neki za života pate mnogo više od drugih. Ako nekome kažete da je to karma, verujem da neće biti dovoljno dobro da bi patnja nestala ili se barem na kratko ublažila. Čoveku koji pati od retke bolesti ne možete reći da od iste boluje tek svaki hiljaditi čovek, ako je on upravo taj. Isto tako ne možete nekome jednostavno reći da je to karma, ukoliko taj neizmerno pati. Primetio sam da na Zemlji neko živi dobro i bez mnogo napora, a neko se svojski trudi da ostane u igri; neki su doživeli stotu, a mnogi nisu bili te sreće. I što sam više posmatrao nečije živote, sve manje sam razumeo na osnovu kog zakona funkcioniše model karme. Primetio sam da dva muškarca koji podjednako vole svoje supruge dobijaju zauzvrat sasvim različitu količinu ljubavi. Jedan je mogao da se mirne duše stropošta na rasklimatani kauč, dok je drugi nakon posla morao da opere sudove i popravi ogradu. Neka deca su morala da budu najbolji đaci kako bi zadobili malo pažnje i roditeljske ljubavi, dok su neki mali dikatori uz pratnju agilnog vozača išli u školu.

Neki ljudi su samim rođenjem dobili toliko toga, dok su drugi svaki novčić morali pošteno i teško da zarade. Za vreme svog relativno kratkog boravka u svom telu video sam različita čuda: govore i propovedi su držali slabi besednici i ljudi sa teškim govornim manama, dok su zlatousti stajali nemo po strani; video sam kako iz petnih žila pevaju oni bez glasa i tvrđave grade slabašni neimari. Bezbroj puta sam gledao kako onaj što kleveta naširoko priča o dobru i poštenju i bezbroj puta sam slušao kako o mudrosti i ljubavi govore usamljeni i neuki i nikada mi nije bilo jasno zašto je sve to tako. Kakva je to nepravda i da li je to uopšte nepravda? Ono što mi zovemo nepravdom, odakle to dolazi i ko je odgovoran zbog toga? Ko je kriv zbog neuzvraćene ljubavi, samoće, siromaštva, teškog napredovanja, izolacije? Ljudi će reći da je to model karme i da svako žanje ono što je posejao, ali ako je sve to tako, zašto nikada do sada nisam sreo čoveka koji je rekao: “Da, odgovoran sam zbog svog siromaštva i usamljenosti…” ili: “Da, on je neuporedivo bolji i kvalitetniji čovek od mene i nikada neću moći da trčim brzo kao on. Nikada me moje noge neće tako brzo nositi.”

Zašto nikada nisam čuo napuštenu ženu da govori: “Da, to je moja sudbina i ja sam to zaslužila. Volela sam tog čoveka. On je zaista bio dobar prema meni. Mnogo bolji nego što sam zaslužila”?

Zašto ne vidim prihvatanje kod onih koji govore da sudbinu treba prihvatiti? Zašto nikada nemamo odgovore na pitanja koja se svakodnevno pojavljuju? Ovo ne pišem sa gorčinom, jer naposletku, svi smo mi tragači za istinom i svi pokušavamo da što bolje, lepše i jednostavnije živimo. Kad- tad ćemo se zapitati zašto nas je drago biće napustilo i zašto smo sami. Doći će vreme kada ćemo poželeti da se nađemo na nekom boljem mestu, sa nekim boljim ljudima, ali se to možda nikada neće dogoditi.

Moje traganje je vezano za ljudsku patnju i prividnu nepravdu, kao i reakcije u ovozemaljskom životu i posledice na njih. Takođe se bavim time koliko može biti star neki problem ili životna zasluga i koliko daleko dosežu u prošlost. Bavim se time koliko model karme deluje trenutačno i koliko smo zaista sposobni da već u ovom životu menjamo svet oko sebe, pa samim tim i sudbinu. Ukoliko nam je sada dobro, ne trebamo biti sebični i praviti se da se to nas ne tiče, jer ćemo jednog dana i mi izgubiti na ovaj ili onaj način; mlada, lepa i putena devojka će jednog dana sa bolom u duši ostati udovica, najveća firma će se ugasiti, jer će je razbaštiniti bogati i razmaženi naslednik. Istina je da patnju ne možemo izbeći, ali je pitanje da li se ista patnja može minimalizirati kroz dobra dela, molitvu, predan rad, služenje i odricanje. Može li se umilostiviti sudbina tako što volimo svoje bližnje i neprijatelje i na koji način to da postignemo? Dok čitamo ovo ne smemo biti sebični samo zato što nam je trenutno toplo, zato što imamo nešto novca na računu i u prilici smo negde da otputujemo na godišnji odmor. Ne smemo da budemo sebični, jer se nebrojeno puta pokazalo da smo samo lažno uljuljkani u udobnost koja već sledećeg momenta može postati nešto mnogo opasnije. Ne treba da žmurimo kada svakodnevno vidimo ratove i nepravdu, jer isti ratovi već sutra mogu postati naši i odigravati se pred našim domom ili u našim srcima. Svako od nas se pita čime je zaslužio nečiju milost ili nemilost, dug život ili opaku bolest. Svako se povremeno zapita zašto ga prati neuspeh, siromaštvo, loša ljubavna sreća. I posle svega, nikada nisam video da su se ljudi pomirili sa istinom da ih partneri prosto ne vole i da su ih roditelji jednostavno odbacili.

                              Godina smrti Samuela Goldfina

 “Svi mi pokušavamo da što trezvenije odrobijamo ovaj život. To radimo tako što ponekad odemo na godišnji odmor, naručimo skupu hranu, imamo ljubavnike, doživimo priznanje... Lažni ili pravi učitelj okupi slabe oko sebe, pisac izda knjigu koja se neko vreme čita, scenarista naškraba tekst koji jednom postane film, nešto otpevamo, neke note bacimo na papir, dobijemo decu..., a kad popusti radost, tada tražimo novu razonodu, novo postignuće, pišemo bolju knjigu, tražimo bolju ženu, boljeg druga... pa, ako nas i to ne zadovolji, tada otkrivamo nove sportove, penjemo se na najviši vrh, skijamo na vodi, skačemo iz aviona tražeći adrenalin u lošem padobranu koji bi mogao da zakaže... pa, ako i to preživimo i ne budemo zadovoljni..., tada... tada izmišljamo neprijatelje, stvaramo probleme, pijemo i gutamo lekove. Oni, jači, to bolje podnesu, oni slabiji brzo podlegnu ili odustanu. Ukoliko preživimo, shvatamo da je došla starost i da nema pravog leka za nju. Tada zaboravljamo, mokrimo u krevet, niko nas ne sluša, niti želi. Čak i da ste najbolji pisac, niko ne želi društvo starog čoveka, čak i da ste najbolji reditelj, glumac ili psihijatar... niko ne želi društvo starog čoveka. Tada vam ništa drugo ne preostaje nego da saberete račune pre nego što odete bogu na istinu. Tada se setite da li je moglo ili nije moglo bolje, da li ste dobro postupali sa psom koji je jurcao baštom, sluškinjom, roditeljima... Tada se setite partnera koji je možda ranije umro i nikada mu niste dovoljno puta rekli koliko ga volite, koliko vam je žao što je otišao ranije, koliko vam samo nedostaje. Tada shvatate da niste bili umetnik života nego figura i sena koja se provlačila kroz različite uloge, i na kraju odlazimo povređeni, bolesni i bez pravog, iskrenog oproštaja.”

                                                                              Daniel Šijaković iz knjige “Drvo života”

Samuel Goldfin je odavno prestao da prelistava jutarnju štampu, jer tamo više ničeg nije bilo za njega. Ranijih godina je sa velikom pažnjom pratio šta se dešava u svetu, a jednog dana je iznenada shvatio da je to krajnje nepotrebno. Umesto toga bi znao da porani i nahrani golubove koji su se iznenada pojavili i svakog jutra razdragano pevušili pod strehom. Samuel nije imao bolje drugare, pa je sa velikom radošću prihvatio novo društvo i na taj način lečio svoju usamljenost. Negde su ljudi imali običaj da kažu kako golubovi predskazuju venčanje i ljubavne radosti, ali to nije bio njegov slučaj. Samuel je dugo patio od Kronove bolesti i nadao se izlečenju, pošto su doktori i vidari imali samo najbolje prognoze za njega. Nedavno su lekari pronašli u predelu njegovog stomaka izraslinu veličine oraha, koja je trebala biti odstranjena hirurškim putem. Tog jutra je Samuel ustao nešto ranije, jer je morao da se pojavi na redovnoj lekarskoj kontroli, uzme lekove i popuni određene formulare koji bi mi omogućili da kasnije dobije nove recepte. Bolest je bila teška i morao odreći mnogih namirnica, ali je uprkos tome bio vedar i optimističan. Znao je da ga lekovi i dalje drže u igri koja se zove život, a Samuel je prosto voleo da živi i nije postavljao pitanje koliko će ga to koštati. Kada se pojavio u bolničkoj ambulanti primetio je mnogo starih ljudi koji su jednako kao on voleli život, a možda i više od toga. Uglavnom su to bili žilavi i otporni starci koji su dolazili zbog prehlade, umišljene bolesti i kijavice. No, niko im nije mogao uskratiti strah koji se svakim danom sve više gomilao u njihovim životima, da naposletku nije ostalo ništa drugo do goleme sumnje i brige.

Samuel je sedeo u čekaonici i odsutno slušao neku staricu koja se žalila na pritisak i gorušicu. Međutim, uvek se nanovo vraćala svom lekaru i Samuel se seća da ju je ugledao i prvog dana kada su otkrili njegovu bolest.

“Čula sam da su jabuke dobre za pritisak” govorila je starica, “a kažu da je još bolje ako se malo obare.”

“A?”, trgao se Samuel koji je tog jutra osećao slabost i mučninu.

“Kažem da se malo obare!” povisila je ton misleći da Samuel ne čuje najbolje.

Starica je živela sa bliskom konjunkcijom Sunca i Saturna što joj je dalo otpornost i žilavost, ali nažalost, nije donelo dobro njenom slabašnom suprugu koji je večito patio od nekih bolesti. Kako se njen vladar ascendenta našao u Blizancima, volela je da priča i uglavnom su to bile nebitne i prolazne stvari, kojekakve sitnice i recepti za bolji i duži život koje nije uzimala za ozbiljno. Samuel nije imao ništa protiv starih ljudi, ali je tog jutra bio previše slab i iscrpljen.

Čekao je da ga njegov lekar što pre primi. Slušao je kako isti kritikuje sirotog Franca Makinga koji je godinama pretio da će podići ruku na sebe, te je uvek dobijao lekove za smirenje kao da su pitanju šareni bonboni. Zbog toga je lekar imao dosta problema, ali to Franca nije mnogo zanimalo. On je samo želeo svoje pilule koje bi ga uspavale i učinile manje nesrećnim. Voleo je da bude hospitalizovan, pa je jedva čekao da ga smeste u neku duševnu bolnicu, a kad bi ga otpustili preklinjao je da ga ponovo prime i dobro postupaju sa njim. Doduše, niko nije znao da se Franc nikada neće ubiti, samo je prosto bio usamljen i bez igde ikoga na svetu. Kada je Franc izašao iz ordinacije pogledi su im se sreli. Samuel je u njegovim očima našao neko prepoznavanje kao da mu je ovaj govorio: “Stari, pa ti si jedan od nas!”

Samuel se stresao od jeze i nakon toga se ušunjao u sobu za pacijente. Njegov dugogodišnji lekar je sedeo na stolici bez naslona i zurio u neki zdravstveni karton. Ugedavši Samuela napravio je bolnu grimasu i brzo otišao do radnog stola. Bio je to dobar i nepriznat lekar sa stelijumom planeta u Škorpionu i Devici. Kolege nikada nisu mogle da ospore njegovu stručnost, ali ga nisu volele jer je bio skroman i savestan radnik, a uz to nije voleo intrige i ogovoranja. To je bio možda poslednji lekar kome je stvarno bilo stalo do njegovih pacijenata. Dok su njegove kolege na teniskom terenu besomučno trčale za lopticom, on je znao da bdije nad svojim bolesnicima pokušavajući da ublaži njihovu patnju. Doduše, nikada se nije zapitao čime je zaslužio da celog života sluša samo o bolestima. Nije ni slutio da je on samo jedan od dužnika koji bolno i strpljivo otplaćuju svoje dugove. Nespretno je objasnio Samuelu da su nalazi i rezultati ispitivanja jako loši i da je bolest brzo napredovala i proširila se na druge organe. Takođe je pominjao da su na njegovoj jetri primetili značajne promene koje su veoma opasne. Lekar nije imao snage da gleda Samuela u oči, nego se nervozno vrpoljio u stolici. Samuel je tek tada razumeo šta se zaista dešava. Pokušao je ga proguta pljuvačku, jer ga je grlo bolelo i pošteno se trudio da ispusti glas iz sebe. Stoički je podneo sve što mu je čovek u belom mantilu govorio. Naposletku su se dogovorili da Samuel nastavi sa lekarskim kontrolama i uzimanjem novih lekova kako bi njegovi poslednji dani prošli sa što manje bola i nešto dostojanstva. Samuel se odgegao do prve klupe na kojoj je mogao da na miru o svemu razmisli. Mnogo puta je slušao o smrti, a sad mu je ista dahtala za vratom kao podsećanje na to da sve što gradimo ima samo određeni rok trajanja. Samuel je mnogo puta slušao o smrti, ali nije mogao pretpostaviti kako ona zaista izgleda. Tog trena je sedela sa njim, ruku pod ruku i strpljivo čekala da se i poslednji mehanizam u nesrećnom čoveku umiri. Ovo plutonovsko iskustvo je bilo toliko strašno da se Samuel tresao kao u groznici. Jedan deo njega je odbijao da se ugasi i žarko je želeo da živi. Veliki deo Samuela je ipak razumeo da je smrt strašni poreznik i da za nju zaista nema izuzetaka. Dugo je sedeo na klupi i razmišljao šta bi mogao sledeće da uradi.

Samuel je kao i svaki čovek želeo da dođe do neke tačke usijanja ili ključanja u životu. Želeo je da dobaci što je dalje moguće i dotakne sve ono što je izvan dohvata ruku i očiju. Poput lirskog tenora koji pokušava da prebaci drugu oktavu i dotakne visoko C, tako je i on želeo da doživi neki maksimum, vrhunac ili barem skromno priznanje u životu. Međutim, stao je na pola puta svestan da neće dotaći najvišu tačku, niti se približiti stvarima koje je potajno priželjkivao. Imao je samo 38 godina i nekako je bio mlad da odloži koplja. Tog dana je obećao sebi da će ići do kraja šta god da to znači i da će se boriti koliko god mu to njegovo slabašno telo dozvoljava. U to vreme su trancendentne planete bacale teške aspekte na osetljive tačke njegovog rođenja, a progresivni Mesec se zlokobno penjao osmom kućom horoskopa.

“Kada bi ljudi videli kako neko živi, samo malo dalje od njihovog skromnog doma, gorko bi plakali. Mnogi ne znaju da postoje neverovatni životi, neverovatne sudbine, da neki ljudi doručkuju u Parizu, a nešto kasnije ručaju u Londonu, da ih dvori i služi dobro obučen konobar, da im se neprekidno smeju recepcioneri u hotelu, da isti ljudi ne znaju ništa u krizama ili svetskim žarištima. Isti ljudi mirno stare, šalju svoju decu u privatne škole, posle ručka zapale skupe, mirišljave cigarete, leti razmišljaju o Alpima, a zimi o egzotičnim, toplim krajevima.”

                                                                                      Daniel Šijaković "Drvo života"

Samuel je imao skroman život i u trenucima svoje patnje i krize počeo je da razmišlja o ljudima koje je upoznao u različitim prilikama. Da, shvatio je da postoje mnogo bolje sudbine od njegove i primetio je da neki ljudi dugo žive, naročito oni koji i nisu preterano voleli život. Uočio je da postoji veliki broj ljudi čije je postojanje na zemlji bilo i više nego simbolično. U jednom trenutku ga je zabolela takva spoznaja i nepravda. Setio se ljudi koji negde cepaju drva, lože vatru i pristavljaju kafu na veliki, čađavi šporet, a da ništa nisu znali o nekim dubljim i neprolaznim vrednostima života. Isti ljudi bi često doživeli duboku starost i na onaj svet odlazili u potpunom bunilu i neznanju. Sa druge strane razmišljao je o ljudima koji žive lako i ugodno, ispijaju espreso, razmišljaju o sledećem obroku i planiraju putovanja. Samuel je znao da božija milost ne pada svuda podjednako, pa se prisetio kako je negde pročitao da Tvorac podjednako voli svoju decu.

Pošto je bio slab i ranjiv, prisetio se gladne dece čiji su ogromni stomaci zapravo bili prazni i izmučeni. Negde je znao da niko ne daje ni dve pare za sve to i da se ništa neće promeniti ni narednih hiljadu godina. Međutim, sama istina da postoje ogromne različitosti i da svet nije baš najpravilnije izbalansiran, užasno su mučile jadnog čoveka, koji je pod teretom bolesti bio još nesrećniji. Samuel je više nego ikada počeo da razmišlja o sebi, svom životu i porodici iz koje je potekao.                                                                                                                                    

“Mnogi ljudi nisu znali da su bili spaseni jer su imali svog dobrog anđela u telu roditelja, prijatelja ili kakvog duhovnog učitelja. Mnogo bolje su prolazili oni koji su bili blagosiljani od drugih, dok su najgore prolazili omraženi i prokleti ljudi.”

                                                                                                        Daniel Šijaković

Samuel se počeo pitati da li će neko primetiti da je živeo i postojao na zemlji, a zatim je razmišljao o tome da li postoji neko ko mu se iskreno raduje. Setio se svog oca koji je umro kada je imao samo 15 godina. Samuelovo slabo i nežno Sunce u 8. polju na 24. stepenu Raka govorilo je da njegov otac neće poživeti baš dugo, s obzirom da su ga neprijateljski posmatrale dve malefične planete. Sama pozicija na Poluksu govorila je da je njegov otac jedini u porodici završio visoke škole, a bio je poznat po napravi za sušenje veša koju je uspeo da patentira. Istina, to nije bila tako velika stvar za čovečanstvo, ali će u porodici Goldfin ostati kao besmrtan, jer je nekako najviše postigao. Svaki put kada bi rođaci sreli Samuela na kakvim porodičnim okupljanjima, govorili bi o njegovom ocu sa divljenjem i poštovanjem. Na kraju krajeva, Samuel je shvatio da je lako govoriti dobro o ljudima koji više nisu živi ili su daleko od nas. Tako je, recimo, primetio da domaći pesnici retko hvale mladog i talentovanog romantičara koji živi samo dva bloka dalje, ali su im zato usta puna obožavanja za ljude koje nikada neće sresti ili koji žive kilometrima daleko. Tako se o njegovom pokojnom ocu pričalo samo dobro, a o Samuelu samo loše, iako ga niko istinski nije poznavao. Ranijih godina mu to nije mnogo smetalo, ali je pod novim okolnostima morao da se zapita zašto je sve to tako. Bolest ga je naterala da ozbiljnije razmišlja o svom životu ili onome što je od njega preostalo. Došlo je vreme da sebi prizna kako sa majkom nikada nije bio blizak, iako je godinama pokušavao da je zavoli ili da zadobije njenu ljubav. Samuelu se nekada činilo da je mnogo lakše biciklom obići svet, nego od majke dobiti zrno pažnje i nežnosti. Njegova biološka majka ga nikada nije volela i Samuel se godinama borio da to sakrije i potisne u grudima. Uvek je nanovo i nanovo pokušavao, iako je nailazio na hladan zid koji se vremenom izgradio u takvom odnosu. Doduše, njegova biološka majka je volela njegovog brata, koji je otišao da živi u Argentinu sa nekim hipi pokretom, koji je obožavao delo i rad Karlosa Kastanede. Takvo hodoćašće je značilo pušenje marihuane na visokim Andima i besposličarenje, ali to nikome nije previše smetalo. Njegov mlađi brat je bio predstavljen Saturnom u 12. polju, pa je bilo lako zaključiti da ni sa njim Samuel nije doživeo posebnu sreću i da je njegov brat, zapravo, negde daleko i u nekom problemu. Bilo kako bilo, Samuel je poželeo da se nekako oprosti od svoje majke i kaže šta mu leži na srcu. Bio je uveren da će ga naizad razumeti i sada kao odraslog i teško bolesnog čoveka, konačno priviti na svoje grudi. Zato je jednog sasvim običnog dana rešio da je poseti. Pomislio je kako bi bilo dobro da se u teškim danima neko pomoli za njega i poželi mu dobru sreću i mirno putovanje u carstvo senki. Samuel je sa velikom nadom krenuo u posetu i svoje poslednje hodočašće.

 “Čoveku mnogo bolje ide kada razgovara sa mačkom ili posadi ljiljane u svojoj bašti. Čak i okoreli ubica izgleda pitomo kad se igra sa psom ili sedi pod kakvim procvetalim drvetom.

 Daniel Šijaković

Njegova majka je živela sama u susednom gradu na samoj periferiji u lepoj montažnoj kući sa velikim dvorištem. Retko kada su se viđali, te bi joj Samuel za božićne praznike povremeno slao ukrasne, muzičke čestitke na koje njegova majka nikada nije odgovorila. Uvek je smatrala da je Samuel trapav čovek i gubitnik i nikada nije posebno cenila njegove kvalitete. S obzirom da je Samuel živeo sa Mesecom u znaku Jarca, majka mu je ovek davala do znanja šta tačno misli, što je bilo posebno bolno. Međutim, ovog puta je bio uveren da će se neprijateljstvo konačno završiti i da će postati dobri prijatelji. Našao ju je kako u svojoj bašti sadi cveće. Njegova majka je živela sa Venerom u Devici, te ju je Tvorac osudio na rano udovištvo, nesreću u ljubavi i prekomerni rad. Njegova majka nije posebno volela njegovog oca pronalazača i inovatora, ali je zato volela englesku književnost, kuvanje i cveće. Nekada ju je mogao zateći kako se poverava cveću i dugo razgovara sa biljkama kao da su potpuno žive. Na taj način je nesvesno otkrivala da je jako usamljena žena. Poželeo je da joj potrči u zagrljaj, ali je po izrazu njenog lica shvatio da to i nije najpametnija stvar koji bi mogao da uradi. Zato je oprezno stao do nje posmatrajući šta će sledeće biti. Majka se nije udostojila da ustane sa zemlje, pošto se nagnula nad jednu ružu čije su latice otpadale.

“Majko, jako mi je drago što te ponovo vidim” započeo je želeći da prekine tišinu usamljenog baštovana.

Majka ga je samo pogledala i jedva se nasmešila.

“Nešto si smršao” reče stara i negovana žena kao da ga nije čula, “Da nisi konačno i ti našao neku devojku?”  

Samuelova majka je živela sa Marsom u znaku Ovna koji je gradio jak kvadrat prema Suncu i Merkuru u Jarcu, pa prosto nije mogla da odoli konfliktu ili kakvoj zlobnoj opaski. Zbog takve prejake i grube energije često bi povređivala druge, a to je najbolje mogao da oseti njen sin, čija energija sa Marsom u znaku Riba nije bila tako prodorna i direktna.

“Ne, nisam našao devojku” reče Samuel koji očigledno nije želeo da se svađa, “došao sam da vidim kako si i da provedemo neko vreme zajedno.”

“To je baš čudno” nastavila je u svom maniru, “ jer se već mesecima ne javljaš, niti pitaš za moje zdravlje.”

“Majko, nikada se ne javljaš na telefon. Zvao sam te stotinu puta” branio se.

“Dobro, nećemo se raspravljati. Kaži mi, dragi, kako mogu da ti pomognem? Sigurno nisi slučajno navratio. Šta ti treba, novac? Ako je to i sam znaš da mi je penzija mala, a i tvoj otac, iluzionar Dejvid Koperfild mi nije baš mnogo ostavio” bunila se i iskoristila priliku da se po ko zna koji put naruga njegovom Suncu na Poluksu.

“Nisam došao zbog toga” reče pomalo nestrpljivo Samuel, “majko, ja sam teško bolestan!”

Žena je neko vreme ćutala, pa je konačno rekla: “Svi smo mi na neki način bolesni.”

“Da, ali ja sam stvarno bolestan. Možeš li, molim te, prestati da gnjaviš to cveće i na trenutak saslušaš šta imam da ti kažem? Majko, ja sam bolestan i verovatno mi nije ostalo baš mnogo vremena. Plašim se da umrem” govorio je Samuel trudeći se da ne zaplače.

Njegova majka se konačno uspravila i pogledala ga mirno svojim hladnim, zelenim očima.

“Znaš, sine, svi ćemo mi umreti. Protiv toga se ne može, nego ti verovatno misliš da sam potpuno luda što razgovaram sa cvećem, a? Ne gledaj me tako, Samuele! Ove ruže su potpuno žive… samo… ne mogu da govore, ali da mogu, ti bi se iznenadio koliko ljubavi ima u njima”, govorila je Venera u Devici iz nje.

“Ali kako možeš…” počeo je Samuel koji se žalio na svoj život i podmuklu bolest, ali je brzo shvatio da takav razgovor neće odvesti u željenom smeru, te se brzo predomislio i ugrizao za jezik.

“Šta misliš, da li je u redu da ove orhideje premestim iza kuće? Tamo dobijaju mnogo više sunca” pitala se žena koja je obožavala cveće.

“Ne znam… stvarno ne znam…” reče Samuel razoružano.

“Dođi, spremiću tvoj omiljeni kolač” nadovezala se njegova majka koja nije znala da njen sin godinama ne jede kolače i slatkiše.

Samuel je ostao kod svoje majke još nekoliko sati i zatim se oprostio od nje obećavši da će jednom ponovo svratiti. To je, zapravo, bio poslednji put da su se videli. Niko od njih nije znao da će ih sudbina negde ponovo spojiti, samo što toga neće biti svesni. Dobro očuvana i negovana žena je kroz prozor gledala kako se njen sin udaljava od kuće tromim koracima, a zatim se okrenula svom cvetu koji je dremao u keramičkoj saksiji i rekla: “Orfelija, za danas je bilo previše uživanja. Vraćam te na prozor, pored tvoje mile sestre koju toliko voliš i nepravedno zapostavljaš.”

“Često prilike dobijaju ljudi koji nisu dovoljno jaki da ih u praksi žive. Često ćete primetiti da se slaba i kilava deca rađaju u porodicama intelektualaca, bogatih ili kraljeva. Nažalost, retko ko od njih nešto dobro uradi. U novinama možemo pročitati da je sin premijera igrao golf, kupio nove bele čarape, ručao na terasi, ali gotovo nikada ne možemo čuti da je napisao dobru knjigu ili nešto mudro učinio.

Daniel Šijaković

Samuel se vozio starim i rasklimatanim, putničkim vozom koji bi svakog časa stajao kako bi propustio teretne, brze i međunarodne vozove. Dugo je posmatrao brda koja su se protezala kilometrima u daljinu. Nije bio previše tužan i žalostan jer je odavno shvatio da je odnos koji je izgradio sa majkom bio nemoguće popraviti. Čak i kada se Samuel iz petnih žila trudio da razume i oprosti ženi koja ga je rodila, ona nije bila sposobna da ga oseti negde u nedrima. Niko nije znao ko je zbog toga kriv, ali je nekako za tu ženu Samuel bio mrtav još od trena kako se rodio. S obzirom da majka nije u časovima dokolice molila i bajala za njega, niti bi prosula vodu kada bi išao u školu ili na neka takmičenja, Samuela je za života pratila samo loša sreća i gadni baksuzluci. Tome je i doprineo slab odnos Marsa i Plutona, gde je nesrećni Mars u Ribama predstavljao njegovog vladara ascendenta.

Nekako se uvek nalazio na problematičnim mestima, te je imao prilike da vidi oružanu pljačku, pucnjavu, kvar velikog kamiona, kidnapovanje tinejdžerke, a jednom prilikom je zaglavio sa nekom staricom u liftu i tamo ostao punih 40 sati. Da je kojim slučajem Samuelova majka poželela dobro svom sinu ili ga nekada zagrlila i pomilovala pred spavanje, sigurno bi neke od tih neprijatnosti mogao izbeći, ali ga je ona prosto mrzela, a da nikada nije u potpunosti razumela zašto. Pošto je sahranio i poslednje sećanje na svoju majku, Samuel je razmišljao čime da popuni svoje vreme, jer je za njega svaki naredni sat bio dragocen i redak. Da je kojim slučajem bio bogat čovek, poželeo bi da kupi još koju godinu svog života i na taj način delimično povrati propušteno i izgubljeno vreme.

Kada je stigao kući primetio je da se njegovi golubovi nervozno vrpolje na balkonu, pa je požurio da im baci šaku neljuštenog i nesoljenog suncokreta. Ptice su mirno zobale, dok je Samuel shvatao da su u tom trenutku golubići bili njegovi jedini, a ne najbolji prijatelji kako je donedavno mislio.

Posebno mu se dopao golub sa belom flekom na glavi. Bio je lepši od ostalih i povremeno se šepurio štiteći i braneći svoju teritoriju. Samuel je osetio da se i ptice nekada ponašaju kao ljudi, samo što su bile nevine i bezazlene u odnosu na čoveka. Dok ih je posmatrao razmišljao je zašto sudbina nije bila tako dobra prema njemu, pa da se rodio u nekoj boljoj ili bogatijoj porodici. Nekada je u trenucima samoće razmišljao kako bi bilo lepo da je njegov otac još živ i da poznaje neke važne i retke ljude, koji bi mu mogli pomoći u napredovanju. Znao je da se u modernom svetu sve leči kakvom titulom i velikim deviznim računom. Samuel je rano shvatio da se novcem otvaraju mnoga vrata. U svoje slobodno vreme voleo je da slika i čak je nekoliko puta imao svoje vlastite izložbe na kojima se pojavilo tek nekoliko neznanaca, koji su došli da sa nogu pojedu sendviče i malo se okrepe. Poznanici i rođaci su po običaju bojkotovali njegovo delo, dok su se drugi mladi slikari tobože gnušali njegovog rada i nisu nalazili ništa hvale vredno. Samuel je negde znao da to nije istina, ali je uprkos tome morao da ispije gorku čašu razočaranja. Da je kojim slučajem znao da će isti ljudi biti kažnjeni za mržnju koju nose u glavi, kaputu, cipelama i svakom drugom mestu, možda bi mu na čas bilo lakše. Ovako, jetko je konstatovao da njegove slike niko ne želi da pogleda, a kamoli da kupi. Samuel je se potajno pitao gde bi mu bio kraj, samo da je neko u porodici mogao ili želeo da mu pomogne. Da je kojim slučajem rođenjem dobio neki veliki trigon ili vladara ascendenta u znaku Lava, ljudi bi za istog čoveka govorili da je genije. Ovako, nebo se postaralo da Samuel postane još jedna velika tragedija genija.

“Genije je najviši oblik ovoga bezvoljnoga saznanja. Niži oblici života sastoje se samo iz volje bez saznanja; čovek uopšte jeste najvećim delom volja, manjim delom saznanje; genije je najvećim delom saznanje, a malim delom volja.”

 Will Durant: The Story of Philosophy

 Da, Samuel je bio genijalan čovek, a da toga nije bio svestan. Doduše, u tome su mu pomogli i bližnji koji su mudro ćutali svaki put kada bi nastala neka nova uljana slika. Samuelov stil slikanja je često podsećao na Rubensa (Rubens Piter Paul, flamanski slikar; primedba autora), mada je on uživao u delima Ežena Delakroe i Rodena i nesvesno ih nevešto imitirao. Samuel se uvek plašio da ne završi kao nesrećni Van Gog koji je fanatično slikao, a da nije prodao nijednu sliku. Sada kada je bio teško bolestan, nije mnogo mario da li će njegova slika visiti na zidu kakvog bogatog i ostrašćenog kolekcionara. U životu kad - tad dođe vreme kada sve deluje krajnje komično iz ugla žrtve, a Samuel je bio više nego žrtva. Više mu nije padalo na pamet da slika, radi i stvara, jer je on, na kraju krajeva, bio samo jedan Mars u Ribama i nije mnogo sličio Marsu u Devici, koji bi bio osuđen da radi do smrti, a da ni sam ne zna zašto je to tako.

Samuel je dobro podnosio svoju bolest jer se ništa posebno nije događalo. Zaboravio je na upozorenje lekara koji je strepeo kako će Samuel podneti zadnji nalet bolesti i svoje poslednje dane. Odlučio je da pred kraj života proba stvari koje su mu bile zabranjene i nedostupne. Uglavnom ništa nije smeo da jede, te je izbor bio zaista mali. Ovog puta je odlučio da se neće tako strogo pridržavati uputstava, nego će se konačno malo opustiti. Međutim, u praksi se pokazalo da je trpeo jake bolove čim bi pokušao da eksperimentiše sa ishranom i lekovima. Dalje, razmišljao je šta da uradi sa svojim pokućstvom koje i nije bilo značajno. Svoj terenski bicikl je poklonio bubuljičavom tinejdžeru koji je živeo u blizini, cveće je dao starici koja je živela usamljena u potkrovlju, a knjige je rešio da pokloni gradskoj biblioteci. Samuel je bio uveren da za života svako treba da pročita “Mobi Dik” od Hermana Mervila, “Gospođu Bovari” od Flobera, “Ljudsku komediju” od Balzaka, kao i dela Puškina i Tolstoja. Mislio je da će se ljudi iz biblioteke iskreno radovati njegovim darovima, jer je njegova kolekcija brojala oko 700 pažljivo biranih naslova. Naposletku je ostalo da proda ili pokloni svoje slike. S obzirom da ih niko nije kupovao, ozbiljno je razmišljao kome da ih utrapi. Ukoliko bi to bili njegovi poznanici, našli bi neki način da ne prihvate poklon, jer su im njegove slike tobože bile tužne i previše duboke. Setio se kako je prišao svojoj poznanici koja je sticajem okolnosti bila rođena u znaku Device, a uz to je služila u nekoj brokerskoj firmi i pitao je: “Draga, kako ti se dopada moja slika koju sam ti onomad poklonio? Jesi li je konačno okačila u hodnik kako si obećala?”

“Ah, mon ami, znaš, nalazim se u teškom i stresnom životnom momentu i doživljavam korenite promene, pa me tvoja slika još više rastužuje” nevešto je lagala.

Samuel se tog momenta prisetio da je na istoj slici radio skoro godinu dana i teško su mu pale reči njegove poznanice sa stelijumom u Devici i Merkurom u Lavu. Zapravo, ona je negde smatrala da u njoj drema duh velikog Hemingveja i da ju je život nepravedno osudio da se javlja na telefon i vodi beznačajne beleške i statistike. Iz tog razloga nije želela da nađe bilo šta lepo u slici koju joj je Samuel poklonio. Nesrećni Samuel je poželeo da se sirota devojka što pre oporavi od teških promena i životnog stresa. Takođe je shvatio da se neki ljudi ne raduju preterano darovima, niti su sposobni da cene nečiji napor. Srećom, Samuel nije znao da je ista slika završila u vlažnom podrumu njegove poznanice. Ako bi slike ponudio rođacima, oni bi se slatko nasmejali i jedva čekali da mu kažu: “Pa, je l smo ti lepo rekli, nesrećni Samuele, da se nećeš najesti hleba od slikarstva? Gde ti je pamet bila i kakve su to voćke na slikama?” (Samuel je voleo da ubaci poneku jabuku i krušku pored debeljuškastih i obnaženih žena na platnu, a to drugi nisu najbolje razumeli). Naposletku je ostao u velikoj dilemi šta da učini sa više od stotinu uljanih radova. Pošto nije bilo pravog rešenja, poželeo je da konačno nešto uradi za sebe i da na kratko zaboravi na svoje slike. Rešio je da se spakuje i negde otputuje. Želeo je da vidi Provansu pre nego što umre i strepeo je da mu se san neće obistiniti.

.

Samuel je stigao u Provansu najlepšeg proleća svog života. Valjda se čoveku pred smrt izoštre čula i tada verovatno shvati koliko je samo bilo lepo i luksuzno živeti na zemlji. Samuel nikada nije razumeo takvu privilegiju, ali je verovao da ni drugi nisu bili bolji u njega. Provansa je bila nešto najlepše što je video u životu i tog trena je zažalio što i ranije nije dolazio. Iznajmio je sobu kod žene koja je imala holivudski osmeh za šta je bio zaslužan njen zubar, koji je istovremeno bio i njen ljubavnik. Samuel se brže- bolje dao na razgledanje rimskih amfiteatara, romanskih utvrđenja i gotskih katedrala. U tim danima je tranzirni Mars prolazio njegovom 12. kućom, pa je stekao utisak da je već nekada davno prolazio istim ulicama i gledao poznate građevine. Međutim, Samuel nije mogao dokučiti gde i kada se to moglo dogoditi i kako to da se ne seća mnogih pojedinosti, već mu samo neke slike naviru u sećanje. Usput je posetio kneževinu Monako i gradove Marsej i Tulon. Posle toga ga je agilni vodič, koji je živeo sa konunkcijom Venere i Jupitera u Vagi (zbog toga je voleo sebe više nego što je potrebno i često se žalio na neudobnost kauča, veliku vlažnost Azurne obale i hladnoću Francuza), odveo da vidi kuću u kojoj je živeo čuveni provansanski pesnik Frederik Mistral. Samuel se dobro osećao s obzirom da mu je lekar najavio krizno vreme, tešku patnju i bolove. Naprotiv, činilo se da je svakog dana svežiji i spremniji za život.

„Da bih bio boem ne moram obavezno da se našljemam i spavam pod kafanskim stolom. Da bih bio boem ne moram kao siroti Žak Prever da šetam pudlicu i sedim sam u parku. Boemstvo je osećaj koji čovek nosi u grudima i daje mu kvalitet dok priča sa ljudima, posmatra zalazak Sunca ili prosto sedi na tremu.”

                                                                                                             Daniel Šijaković

Da, Samuel je u poslednjim danima svog putovanja na Zemlji uživao više nego što je bilo primereno za jednog ozbiljnog bolesnika, pa se trudio da se njegovo svojevrsno boemstvo što više produži i potraje. Pokušavao je da se raduje i zbog običnih stvari, te je posle kraćeg treninga uvideo da to i nije baš tako teško. Sada, kada je život posmatrao iz perspektive čoveka koji se postepeno i sigurno gasi, Samuel je počeo da svodi neke svoje račune i razmišlja o stvarima koje je mogao popraviti. Brzo je shvatio da za njegovu majku nema pravog leka, te je taj teret prebacio na svoju dušu, iako nije tačno znao zašto ga ista žena prezire. Zatim je razmišljao o svom bratu koji je uz podeblji džoint na nekim brdima komunicirao sa Manituom (indijanski bog; prim. autora). Samuel se nije mnogo ljutio na brata, niti je bio gnevan na Karlosa Kastanedu. Znao je da loša marihuana može da sprži neke osetljive delove u ljudskoj glavi, te se pomirio sa istinom da je njegov brat ostao na nekom stepenu razvoja dok su se kao deca igrali na livadi i da je njegovo telo ostarilo i promenilo se, ali se nažalost, njegova svest nikada nije promenila. Iz tog razloga je odlučio da ne opterećuje brata svojom bolešću i teškim stvarima. Da je kojim slučajem poznavao astrologiju, Samuel bi ga još više voleo i cenio, s obzirom da je isti živeo sa Merkurom u 8. polju u Jod konfiguraciji. Takva pozicija je njegovom bratu donela teške operacije glave i strahove koji će ga pratiti samo do kraja života. Njegov brat je zapravo bio Kastor, smrtni blizanac za kojeg nije bilo pravog leka, niti izlečenja. Svakako da Samuel ništa nije znao o tajnim nebeskim porukama skrivenim u zvezdama. 

Samuel je imao još dosta vremena da razmišlja i o svom ljubavnom životu. Naime, njegova Venera se nalazila u znaku Riba i bila je blizu Marsa koji je predstavljao vladara ascendenta što je bilo dobro za njega. Zbog ove konjunkcije ljudi su mislili da je Samuel ljubazan, privlačan i šarmantan mladić (ovde ne ciljamo na rođake i njegove neprijatelje). Međutim, ista konjunkcija nije bila ugodna za njegovu Veneru koja je bila vladar 12. i 7. kuće. Zapravo, njegova prva ljubav je bila devojka sa Bikom na ascendentu i Venerom koja je formirala okosnicu konfiguracije Veliki Krst. Iz tog razloga se opijala više nego što je potrebno i radila stvari koje zaslužuju detaljna frojdovska istraživanja.

Druga ozbiljna veza se desila sa devojkom koja je svirala violončelo i flautu. Zbog jako aspektovanog Marsa imala je veće ljubavne potrebe i apetit, te ju je Samuel s vremena na vreme nalazio kako se ljubaka po haustorima sa nekim čudnim individuama. Njegova treća velika ljubav je bila devojka koja je pobegla sa svojim joga instruktorom koji je obožavao problematične žene u trikoima. Nakon takvog razočaranja, Samuel je odlučio da malo uspori sa ljubavnim avanturama i dobro promisli, pre nego što ponovo odapne novu Amorovu strelicu. Istina, imao je neke ljubavne ponude, ali je zaključio da neće biti loše ako malo bude sam.

Drugo, primetio je da postoje zakonitosti i neverovatne sličnosti u njegovim ljubavnim putešestvijama, pa je zaključio da to ne može biti puka slučajnost. Konačno je Samuel prestao da o sebi misli kao o romantičnom vitezu i duboko se zamislio zbog čega ga je svaka partnerka izigrala i na kraju ostavila. Kada bi se pogledao u ogledalo mogao je da vidi mladića pristojnog izgleda. Istina, nije mnogo podsećao na Rudolfa Valentina, ali je od oca dobio neke zanimljive crte lica. Međutim, nekako je znao da za ljubav nije dovoljno biti simpatičan i privlačan. Samuel je odbio da teret krivice prebaci na nekog u porodici jer mu to nije izgledalo pošteno. Intuitivno je osetio da je sam zbog toga odgovoran, ali nije znao u čemu je grešio i kako je to moglo da se ispravi. Drugo, šetajući divnim i mirisnim poljima Provanse, Samuel nije mogao, a da se ne zapita da li je bio dobar čovek i da li je dobro služio na zemlji. Osećaj smrtnosti je u njemu probudio strah od boga, koji na kraju sve stavlja na neki nebeski kantar i meri njegove zasluge, kao i propuste. Nije bio načisto siguran koji tas će prevagnuti- onaj koji govori o krivici i lošim delima, ili onaj koji priča o uzvišenosti i vrlinama.

Takođe se setio da nije previše vremena provodio u postu i molitvi, a nekako je mislio da to nije ni potrebno. Nije preterano bio zaljubljen u hranu, niti bi noću ustajao da mesečari do punog frižidera, niti bi u svakom potištenom i depresivnom stanju pojeo kilogram čokolade. Drugo, nije se posebno bavio tuđim životima, te je smatrao da nije ni neki preterani krivac. Samuel je gledao svoja posla, iako bi ga ljudi razapinjali za sve što je bilo na dnevnom redu. Međutim, iako se naoko činilo da je pošten i dobar čovek, oko njega se nije događalo samo dobro. Naprotiv, uvek je bilo nekih problema i poteškoća. Takav razvoj događaja još više je dovodio u zabunu čoveka koji je tražio načina da se iskupi i da se njegovi gresi minimaliziraju. Biblijska priča o vrelom ognju i Mefistu, gospodaru tame, nikako nije prijala čoveku koji se opraštao od života. Samuel nije voleo da ga tamo negde maleni vragovi sa trozupcima kuvaju, dinstaju i kažnjavaju za promašeni život na zemlji. Kada bi se osvrnuo unazad Samuel se nije mogao setiti da je svoj novac ulagao u izgradnju crkvi i manastira, niti da je previše odvajao za nezbrinutu decu. Sećao se da je jednom prilikom poklonio manju svotu novca veslačkom savezu, ali mu je ubrzo nakon toga neko ukrao bicikl. Samuel je to protumačio kao božiji znak da ne ulaže suludo u sport i rekreaciju. Uprkos tome što nije ulagao u jadne i siromašne ljude, Samuel se nije osećao kao grešnik. Bio je ubeđen da je svuda išao čista srca bež želje i namere da nekog povredi. Međutim, opet nije nalazio odgovor zašto ga prate pehovi, nepotrebni i nejasni sukobi sa ljudima, a još manje je razumeo ljudsku zlobu. Međutim, Samuel nikada nije u potpunosti osvestio hladnoću sa kojom je išao kroz život. Zapravo, prava istina je bila da ga niko iskreno nije ni zanimao. Samuel nikada nije imao jasnu emociju za stvari koje se dešavaju oko njega. Nikada se nije radovao nečijem uspehu, ali mu isti uspeh nije ni smetao. Nikada nije voleo da se preterano gura u društvu, ali zato ni društvo nije marilo za njega. Samuel nije razumeo da je njegovo srce hladno i da nije sposobno da daje previše ljubavi, a još manje je bilo spremno da primi ljubav i nežnost. Nebo ga je više puta nagradilo što je bio uzdržan, ali ga isto tako kažnjavalo za hladnoću, ravnodušnost i prazninu koju je stvorio i zarobio u sebi. Nažalost, oko njega nije bilo previše mudraca koji bi mu takvu istinu mogli preneti, a da ga to ne zaboli. Uglavnom je Samuel išao krož život sa velikim upitnikom iznad glave koji je svedočio o njegovom neznanju i nezrelosti. Kada je dobro razmislio o svemu, zaključio je da je sve moglo i mnogo bolje. Poslednje dane u Provansi je proveo šetajući poljima i čitajući nerazumljiv i dosadan roman Alfonsa Dodea.

Vrativši se kući Samuel se pitao da li je u međuvremenu postao mudriji, sretniji i pametniji.

Njegovo hodočašće kroz Provansu je doprinelo da na trenutak zaboravi na smrt i prolaznost života. Međutim, čim je ušao u svoj stan iste brige i teret su počeli da mu pritiskaju dušu. Nekada mu se činilo, dok je ležao u mraku i zurio u tavanicu, da vidi ogromnog crnog leptira sa išaranim krilima kako stoji u uglu. Samuel je mislio da su to prvi znaci smrti i užasa koji će nastupiti kada krene na hemoterapiju. Što je više razmišljao o smrti, sve jače se u njemu budila želja za životom. Samuel je duboko u sebi znao da to nije zbog nenaslikanih krušaka i jabuka ili ljubavi koje još nije živeo. Negde je slutio da možda prave nevolje tek nastupaju kada čovek otputuje u carstvo senki i zato se grčevito naprezao da ostane što duže budan u ovom realnom i materijalnom svetu. Njegovo pravo putovanje je započelo jedne tipične večeri kada je usnio veoma čudan san prepun simbola, slika i nepoznatih prilika.                                                                                Samuel je u svom čudnom snu mogao videti čoveka šest stopa visokog koji se odaziva na ime Zigfrid Lenc. Isti čovek je živeo u kući koja je više nalikovala na krčmu, jer je stalno neko navraćao i sa domaćinima sedeo. Kuća se nalazila na putu za Nirnberg, neke godine Gospodnje kada su ljudi mnogo više verovali u alhemiju, magiju i nečastive sile, nego što su se uzdali u aritmetiku i prirodne nauke. 

Zigfrid Lenc je bio usamljenik sa disleksijom (njegov retrogradni Merkur u Jarcu se našao u 12. polju), pa je teško učio i mnogo više se trudio nego ostali, ali je neverovatnom upornošću uspeo da sakrije svoje urođene mane i nedostatke. Kada je navršio tridesetu godinu oženio se mnogo mlađom ženom Gertrudom (njegova retrogradna Venera se našla u bliskoj konjunkciji sa Saturnom) koja mu je podarila troje zdrave dece: Jurgena, Valta i Knopa. Vremenom se Zigfrid pretvorio u tiranina koji je zlostavljao svoju porodicu. Ljudi su govorili da su zbog toga velikim delom zaslužne zabranjene knjige koje je čitao: „Malleus maleficarum“, „De sigillis duodecim signorum“ i čuvenu Agripinu knjigu „De Occulta Philosophia“. Šta god da je tamo našao, Zigfrid je postao mračan, preplašen i strašan čovek. Njegova supruga Gertruda je umrla u svojoj 47. godini, posle teške bolesti, a nakon njene smrti njihovi sinovi su se razbežali po nemačkim zemljama. Ljudi pamte da je bila nevoljena i često zlostavljana od svog supruga. Zigfrid Lenc je začudo poživeo 96 godina. Neki čovek iz Kelna se kleo da je viđao starog Zigfrida Lenca kako svakog petka, na Venerin dan, leti sa kojekakvim natprirodnim bićima na sabat. Kažu da je i pred smrt bio mrk, zlovoljan i nesrećan čovek.

Sledeći prizor je vodio usnulog Samuela na sever Francuske, na put između Pariza i Avra. Samuel nije mogao jasno dokučiti u kom vremenu se našao, jer su se građevine i fasade kuća bitno razlikovale od današnjice. Video je dežmekastog čoveka, srednjeg rasta i razbarušene, sede kose. Isti čovek je nešto govorio svojim sinovima Žanu i Žaku. Mlađi, Žan ga je pažljivo slušao i upijao sve što mu je otac govorio, dok se Žak kreveljio, cerio i terao šegu sa njim. Zapravo, Žak je mrzeo svog oca i nikada se nije libio da to i pokaže. U jednom trenutku se Samuelu činilo da će prepredeni mladić udariti pesnicom starog čoveka. Samuel se uznemirio u snu koji ga je postepeno i sigurno vodio dalje kroz priču. Shvatio je da se dežmekasti čovek trudi da ubedi svoje sinove da ostanu u svojoj kući i ne idu u suludi rat između katolika i protestanata. Starac koji se odazivao na ime Anri Kokto je posebno voleo mlađeg sina Žana koji je pravilnim i ljupkim crtama lica ličio na ženu koja tek buja. Imao je pune, ružičaste usne i nežne plave oči uokvirene dugim i crnim trepavicama. Žan je odlično poznavao matematiku, a savršeno je govorio grčki i latinski. Bio je sve što bi jedan otac mogao da pronađe u svom sinu i zbog toga ga je voleo sa zebnjom i nerazumljivim strahom. Istina, da je neko naslikao astrološki portret Anri Koktoa mogao bi videti Veneru u 6. polju koja hita u kvadrat sa Plutonom, kojeg tada nisu ni poznavali na nebu. Kroz taj kontakt se Anri posebno vezao za nešto što voli i nosi u srcu. Na nesreću, njegova Venera je predstavljala njegovog mlađeg sina koji je bio lepši i poželjniji od najgrešnije žene. Nakon toga Samuel je mogao zapaziti da se iznenada našao na nekoj čistini i da je pred sobom video dečaka nešto dužeg nosa koji govorio o nekom prikrivenom znanju ili lukavosti. Dečak je podigao desnu ruku i ispružio kažiprst zureći u njega. Nakon duže pauze odlučnim i metalnim glasom je izgovorio: „Sada!“

Nakon toga je Samuel video kako se spajaju nebo i zemlja u strahovitoj borbi, kovitlacu i užasu kao da pokušavaju jedno drugo da pobede i progutaju. Nakon takve dramatične scene Samuel je ugledao pustoš, ogoljeno drveće i krave kako tužno šetaju poljima u samotnom bolu, jer nije imao ko da ih pomuze.

Nakon toga Samuel ništa nije video osim nepregledne praznine koja nije imala ni kraja, ni oblika. Taman kada je prestravljen pomislio kako bi bilo dobro da se probudi, spazio je na drvenoj, tronožnoj stolici Anri Koktoa kako zariva nokte u svoje visoko čelo i jeca iz sveg glasa. Pored njega je stajala sitna žena kršeći ruke i njegov stariji sin Žak sa dijaboličnim osmehom na usnama. Na sredini sobe je stajao drveni i sveže lakirani, otvoreni sanduk iz kojeg se moglo videti nežno, bledo i lepo lice Žana Koktoa koji je bio očev miljenik i uzdanica. Žan nije bio te sreće da se živ vrati iz verskog rata koji je još više udaljio ljude od Boga.

Samuel nije mogao tačno odrediti koliko dugo sa nalazio u čudnom stanju koje je podsećalo na san, kada se iznenada obreo u nepoznatoj i hladnoj zemlji u kojoj se govorio njemu nerazumljiv, a opet poznat jezik. Na trenutak je pomislio kako bi ga mogao brzo savladati i naučiti. Samuel nije znao da je u pitanju norveški jezik sa bukmal dijalektom. Međutim, tog trena mu je pažnju privukao čovek divovskog rasta, slabe kose i riđe brade. On je stajao na snegu pred kućom potpuno nag i trljao je svoje ruke i stomak mirišljavim mastima. Po licu se moglo videti da nije preterano zadovoljan i da gleda nekud u daljinu, kao da će neki brod sa mora doneti dobru vest i konačno olakšanje. Pored kuće čudnog i okruglog oblika se sušila riba, a iz nje bi s vremena na vreme žena sa dugom, plavom kosom promolila glavu dovikujući svog supruga:

„Larsen, dođi, smrznućeš se. Čitav sat si napolju. Dođi, čeka te ručak.“

„Ženo, uđi u kuću...“ reče mrzovoljno gorostas koji se nije ni osvrnuo.

Larsen je oženio dobru i vrednu ženu, na dalekom severu, negde blizu Tromsa, koja je čitav svoj život podredila svome suprugu. Na počinak je išla misleći na njega i budila se ranom zorom sa njegovim imenom na usnama. Kuću je držala urednom, kuvala je, spremala, a u nekim trenucima išla u lov. Bila je sposobna, odvažna, požrtvovana i nevoljena žena. Nekada se potajno pitala šta treba da uradi kako bi zadobila pažnju i poverenje svoga muža. Jadna žena nije mogla znati da će njena patnja trajati sve dok je živa.

Sa njima je živela i Larsenova majka Undstren, koja se bacala ničice kad god bi se njen sin pojavio ili izrazio bilo kakvu želju. Volela ga je kao zenicu oka svoga i čitavo njeno biće bi se uznemirilo kad Larsen ne bi bio dobre volje. Nebo se pobrinulo da tog dosadnog čoveka vole i obožavaju dve žene i svaka od njih se utrkivala ko će brže i bolje da mu udovolji. Međutim, za sve to je bio zaslužan Larsenov Mars koji je bio izuzetno snažan i stajao u bliskoj konjunkciji sa Suncem, dok je vladar ascendenta bio još snažnije postavljen. Iz tog razloga se Larsen nikoga nije plašio, radio je šta je hteo i nije previše strepeo od božijeg gneva. Međutim, prava nevolja se krila u poziciji Venere u 12. polju, pa isti čovek nije bio sposoban da daje ljubav, nego ju je uzimao i nije pitao šta je dužan za to. Prosto je od svakog crpio pažnju i energiju i duboko u sebi je bio nesrećan, jadan i sebičan. Larsen se oduvek pitao zašto je njegovo srce prazno i na koji način da popuni rupe u svojoj duši, kroz koje su fijukali hladni, severni vetrovi. Često se pitao koga je to čekao i zašto bi nekada danima gledao u nemirnu vodu, ne bi li mu dala neki odgovor ili valjano objašnjenje. Isti čovek je u svom srcu nosio teret gubitka, ali se nikada nije mogao setiti šta je izgubio i koga je to izgubio. Pozicija njegovog Meseca u 8. polju ga je osudila na život sa majkom koju nije voleo i nije osećao. Istina, njegova majka se svojski trudila da mu odovolji, ali je kvadrat prema Saturnu skamenio sve emocije prema njoj. On je čeznula za njegovom bliskošću, ali se Larsen plašio da joj prilazi, razgovara sa njom ili joj se poverava. Svaki put kada bi se tako nešto dogodilo, osećao bi težinu davljenika koji se bori za vazduh. Ne može se reći da Undstren nije bila svesna hladnoće svoga sina, ali prosto nije bila sposobna da ode od njega. Želela je da mu bude prijatelj i svoj život je darivala za mrvicu pažnje i nežnosti. Doduše, nikada sebi nije priznala da se davno predala i odrekla života, pa sada kroz sina pokušava da živi ono što je od života ostalo. Undstren je bila mrtva već dvadeset godina od kako je izgubila muža, ali nesrećnica to nije mogla da zna. Nastavila je sa nečim što je samo ličilo na život i njenoj patnji nije bilo kraja. Tako je ovo troje ljudi nastavilo da živi na dalekom severu do svoje duboke starosti. Godine nisu izbrisale tugu, a hladni vetrovi koji su se vrzmali oko fjordova, nisu mogli da izbrišu sećanja koje svaki čovek ponese kada ode na onaj svet. Neki ljudi su pričali da su viđali Larsena kako proklinje boga Odina, jer ga je okovao i zarobio u svom masivnom telu. Kažu da je stajao pored vode i čekao da nordijski vilenjaci donesu glas o izgubljenom i voljenom biću.

Sledećeg čega se Samuel seća je prizor mladih roditelja koji su se nadvili nad kolevkom u kojem je dremala tek novorođena beba. Bračni par je na licima imao izraz ljudi koji i ne sanjaju da će se za samo nekoliko godina otuđiti. Oduševljenje ih nije popuštalo, pa su obletali oko bebe kao deca oko božićnog drvceta. Začudo, beba je bila mirna i slatko je spavala povremeno gutajući vazduh i pomerajući sitne usne. Zbog takve mirnoće je delimično bio odgovoran njen ascendent koji je pao na 19. stepen Škorpiona. Očice su se jedva nazirale na naoko nevinom biću, pa je beba izgledala kao da je neko slikarskom četkicom dodao sitnu, crnu nijansu i tačkice koje bi trebale da predstavljaju mesto za vid. I dok je detence slatko dremalo, negde u blizini se završavao život starog vodoinstalatera koji je čitav svoj radni vek proveo otpušujući slivnike i menjajući zarđale cevi. Niko ne bi mogao ni naslutiti da novorođenče predstavlja kraj nečijeg života i rođenje nečeg sasvim novog. Samuel se prisećao kako je dete imalo poznat lik, a i roditelji oko njega. Nije mu bilo potrebno puno vremena da shvati kako je beba u kolevci zapravo novorođeni Samuel Goldfin, skoro četiri decenije unazad. Samuel se iznenada trgao iz sna potpuno obliven znojem, dok mu je srce kao ludo tuklo u grudima.

„Bože, kakav san“ pomisli mrzovoljno, ne shvatajući da je sve vreme sanjao i video sebe u različitim oblicima i dimenzijama svoga postojanja. Da je kojim slučajem znao da se njegova duša vekovima seli iz tela u telo, iz oblika u neki novi oblik, nikada više ne bi postavljao pitanja o svom neobičnom životu i teškoj sudbini. Da je sve to znao, Samuel više nikada ne bi kritikovao majku, jer je ona nekada davno pokušavala da mu priđe i ne bi plakao za neostvarenim ljubavima, jer je davno u prošlosti bio voljen čovek.

Poslednje što je doživeo u neobičnom snu nije posebno dobro uticalo na njegov razvoj. Samuel je mislio da će napuštajući ovaj svet ući u tunel na čijem kraju stoji blještava, iskričava svetlost koja predstavlja Isusa što čeka da se još jedan grešnik spase sa ovog sveta. Samuel se ljutio na sebe zbog takve vizije života i smrti u čemu su mu pomogli infatilni Amerikanci, koji su se utrkivali da u televizijskom šou Opre Vinfri ispričaju uvek identičnu priču Isusa, koji čeka na kraju tunela na oproštenje greha. Radilo se o ljudima koji su tvrdili da su doživeli kliničku smrt.

Takva se priča se odlično prodavala u Diznijevoj zemlji, jer je imala svoje potrošače, ali nažalost Samuelu nije mnogo pomogla. Ljutio se na sebe što mu telo zbog bolesti traži neki izlaz iz problema, pa makar bio i komercijalne prirode. Pitao se kakve su to gluposti sa Vikinzima, Žanu i Žaku, kojekakvim čarobnjacima iz Vajnmara u Nemačkoj i odakle njemu sve to.

„Zar ne mogu jednostavno da odem dostojanstveno i bez prevelike gužve?“ razmišljao je Samuel koji se još nije u potpunosti oporavio od košmara. Doduše, njegov prividni bes je bio samo kompenzacija straha i užasa koji su mu ledili krv u žilama. Istog dana je trebao da se ponovo javi svom lekaru koji je insistirao da se Samuel hitno pojavi na pregledu.

„Eto, počelo je moje odbrojavanje“ razmišljao je nesrećni Samuel koji se tresao ka prut.

Na kraju krajeva, radio je isto što i svaki čovek- plašio se iz sve snage i to mu niko nije mogao oduzeti.

Tog dana je doručkovao bolje nego obično. Ispeglao je svoju najbolju košulju, očistio crne, lakovane cipele i očetkao somot pantalone koje je nosio kada je želeo da ostavi dobar utisak. Da ga je neko posmatrao sa strane mogao bi pomisliti da je Samuel jadan i siromašan čovek koji nosi čistu, jeftinu, kariranu košulju. Međutim, to nije bio vrhunac njegovog jada. Samuel je bio sam kao što je i drvo na nekoj čistini samo i prepušteno vetrovima, suncu i kiši.

Njegova samoća nije imala kraja i zbog toga se plašio više nego obično. Shvatio je da bi mu bilo mnogo lakše samo kada bi pored njega stajala još neka duša, makar samotna kao i on. Međutim, tog jutra nije bilo ni golubića na tremu. Tek tada je shvatio da je više trebao da ulaže u sebe i ljude, nego što je ulagao u uljane slike. Bio je ubeđen da bi povukao neki drugi životni potez samo kada bi imao priliku.

„Ne vredi plakati za prosutim mlekom“ hrabrio je sebe izlizanim narodnim izrekama koje se upotrebljavaju uvek nakon neke katastrofe, promašaja ili gubitka.

Samuel je izašao iz kuće i pogledao u nebo koje se nije žalostilo zajedno sa njime. Tek tada je shvatio da će i posle njega nebo biti jednako plavo i vedro i da bure i uragani neće uništiti zemlju kada ode u večna lovišta. Ta istina ga je dodatno onespokojila i ražalostila. Samuel nije priželjkivao smak sveta i sklapanje Noeve barke, ali je nekako mislio da će dobiti neki signal ili znak od gore koji potvrđuje da se vaseljena žalosti što odlazi talentovani slikar, ali začudo, dan je bio lepši nego obično.

Kada je stigao u ambulantu Samuel je video stara i poznata lica koja su se obradovala njegovom dolasku. Primetio je da se i starci ponekad obraduju, kada shvate da i mladi mogu biti bolesni. Takva ružna istina pomagala je onima koji su iz nekog razloga dobili dug, dosadan i prazan život. Spoznaja da Svevišnji ne uzima ljude po starosti, nego po nekom posebnom odabiru, još više je osokolio one koji drugačije mere i cene svoje poslednje dane na zemlji.

Ušavši u lekarsku ordinaciju video je svog doktora koji je odlagao stetoskop na policu. Samuel je rano zapazio da postoje dve vrste lekara: oni koji uvek nose stetoskop dok šetaju hodnikom kao da je u pitanju relikvija ili znak prepoznavanja i ona druga vrsta koja ga nikada ne nosi van ordinacije, jer time ne žele da skreću pažnju na svoju titulu i položaj. Samuel je još više voleo svog lekara, jer je isti shvatao da njegova titula ne znači ministarsku fotelju i ugled, nego pokorno i predano služenje ljudima koje teška bolest ili briga mori.

Čovek sa stelijumom u Devici i Škorpionu se silno obradovao kada je ugledao Samuela kao da ovaj rešava neke važne životne probleme i nedoumice. Takva radost je pomalo iznenadila Samuela, koji je ušao u ordinaciju kao Kafkin službenik kojeg izvode na teško i mučno saslušanje. Pitao se šta se krije iza tog neusiljenog osmeha.

„Samuele, tako mi je drago što vas vidim!“ persirao je lekar nesrećnom mladiću koji je greškom obukao dve različite čarape.

„Zaista?“ Samuel je progutao knedlu kolačeći oči.

„Da, ne pamtim da sam se skoro tako obradovao!“ nastavio je lekar još vatrenije i žučnije.

„Uh... šta bi to moglo biti?“ mozgao je Samuel potpuno ukočen u svom telu.

„Dragi Samuele, molim vas da mi oprostite. Obećajte da se nećete ljutiti. Molim vas, obećajte!“

„Šta je sad? Šta sam uradio? Kakvi su rezultati?“ ponavljao je Samuel kao navijen.

„Znate...“ počeo je lekar nešto sporije kao da procenjuje da li je Samuel spreman da skoči i nasrne na njega, „došlo je do velike, velike zabune i moram vam priznati da sam dobrim delom zbog toga i sam odgovoran“ pravdao se.

„Odbijaju da mi daju poslednje lekove na recept? Moraću sve sam da platim?“ naglas je razmišljao Samuel.

„Ma, nije to, dragi Samuele. Taman posla! Zapravo, radi se o tome da sam pomešao nalaze sa nekim starim i bolesnim pacijentom i onda je nastala prilična zbrka i pometnja“ pričao je lekar koji se tog trena prisetio koliko su se samo njegove kolege radovale i slavile zbog njegove greške.

„Šta to znači za mene?“ požurivao ga je Samuel, jer se isti zbog stelijuma u Devici često služio digresijom, pa pacijentima nije bilo uvek jasno šta je srž priče i problema.

„To znači da ste vi zdravi, ukoliko izuzmemo izraslinu veličine oraha koju moramo hitno da odstranimo! Crni petak je došao nekom drugom mučeniku, a ne vama. Samuele, toliko mi je žao, ne mogu vam objasniti“ grizao se čovek koji je spasio barem hiljadu života.

„Ne treba da vam bude žao!“ preduhitrio ga je Samuel, „Pa, to je nešto najlepše što sam čuo i doživeo poslednjih godina!“

„Nadam se da me nećete tužiti, a i ako se odlučite za tako nešto, razumeću vas. Mea culpa (Moja je krivica; lat.) i spreman sam da snosim posledice“ iskreno je govorio čovek kojem je Saturn tranzitirao 12. kućom, pa ga ostavljao na milost i nemilost kolega koje su likovale zbog njegove krupne omaške. Isti ljudi su samo zaboravljali da će doći vreme kada će i oni morati da polažu račune sili koja je jača od bilo koje sile na svetu.

„Ne, ne, taman posla! Sama istina da sam zdrav i da ću živeti ne ostavlja mi prostora da razmatram osvetu. Mnogo sam propatio poslednjih nedelja i sada sam toliko srećan što sam dobio novu šansu. Vama hvala za sve. Dugujem vam!“

„Kako to?“ podigao je glavu lekar koji se postideo.

„Ne mogu vam ovo trena objasniti“ reče Samuel i zagrli čoveka u belom mantilu, „A sada žurim. Nemojte mi zameriti. Imam toliko toga da uradim, popravim i zakrpim“ govorio je jezikom šnajdera u potpunom delirijumu.

Samuel je izašao iz ambulante dok su ljubopitljivi starci samo nagađali šta se dogodilo iza zatvorenih vrata. Jedna stara i bezuba individua je poželela da nešto upita Samuela, ali je on nestao poput kakvog vetra. Samuel Goldfin je bio siguran da njegov život više neće biti isti i da više ništa neće biti isto, sve dok njegovo srce, besmrtnog Poluksa, kuca u nedrima.

Ne možemo sa sigurnošću reći da li je Samuel živeo bolje i mudrije. Prava istina je bila da je poživeo 89  godina i da nikada nije popravio odnos sa majkom. Da je neko kopao po njegovom životu, našao bi da se Samuel dva puta ženio i da su ga žene uvek ostavljale zbog nekakvih grubih i čudnih muškaraca. U drugom braku je dobio sina Nataniela koji nije mnogo mario za umetnost. Dete je volelo sport i filateliju. Za života Samuel je uspeo da napravi nekoliko ozbiljnih izložbi slika i da nešto zaradi od toga. Deo novca je uložio u šestospratnicu koju je projektovao češki arhitekta koji je nekako završio u zatvoru. Samuel nikada nije povratio novac od istog ulaganja. Jedna njegova slika se našla u muzeju u Drezdenu. Samuel je umro u Donjoj Austriji kao slikar srednjeg formata o kojem se nije puno govorilo. Prava istina je da je na onaj svet poneo prilično teška sećanja i da nije otišao previše spokojan i zadovoljan. Naravno, hroničari to nisu mogli da zabeleže, jer ništa nisu znali o ljudskoj duši. Samuelov duh se negde raspršio po svemiru na hiljadu komadića i samo je nebo znalo istinu o njegovom životu i njegovim zaslugama. Kako čovek živi i kada napusti svoje telo, tako su se i progresivne planete polako pomicale u skladu sa nebeskim ritmovima, te je mnogo godina posle Samuelove smrti progresivna Venera stala na njegovo Sunce na 24. stepenu Raka, koje odavno više nije bilo živo u fizičkom svetu. Baš tada se nekako dogodilo da je otkriven atelje u kojem je Samuel Goldfin naslikao svoja najbolja platna i iz neke taštine ili senilnosti ih nikome nije pokazao. Lepo odeveni kritičari su sa puno hvale i divljenja govorili o slikaru koji se dosta neprimetno i neopaženo provukao kroz svoje uloge. Neki dokoni esejisti su napisali biografije Samuela Goldfina sa svim mogućim pikanterijama iz njegovog bogatog, ali nadasve skromnog života. Jedino su prevideli da je Samuel bio usamljen, tužan i nevoljen čovek sa tankim deviznim računom u banci. Još su zaboravili da kažu kako ga sin nikada nije posetio u starosti, jer je bio previše zauzet putovanjima i da Samuel pred kraj života nije imao dovoljno novca za starački dom. Nekako su najvažnije istine ostale da se pročitaju između redova ili da se nikada ne pročitaju. Bogati kolekcionari su brže- bolje razgrabili njegove najvrednije slike i uredno ih okačili u svojim salonima. Svi su bili zadovoljni je je Samuel bio ponos nacije. Poredili su ga Gogenom i Matisom, tumačili njegove boje i nalazili da je iz Samuela Goldfina tekao božanski nektar koji se prelivao po slikama i svemu što je ovaj dotakao.

„U tako malom, skromnom i tihom čoveku živeo je kolos i genije“ govorili su ljudi koji ga nisu poznavali, a još manje su slušali o tragediji genija. Nažalost, za života Samuelu niko nije odao priznanje. Nesrećni slikar je umro ubeđen da je promašio zanimanje i da je trebao nečim drugim da se bavi. Neko bi rekao da je ljudska zloba ponovo trijumfovala.

Samuel je zapravo bio Sunce na Poluksu, besmrti Blizanac koji je svakog trena umirao u pravom životu. Naravno da naivni slikar nije mogao pretpostaviti da Sunce ne predstavlja samo njegovog oca, veselog pronalazača, već i njegovu slavu, hrabrost i lovorike. Da je kojim slučajem bio u prilici, Samuel bi ploveći dalekim i nama nevidljivim zemljama Reda i Haosa, poslao poruku nesretnog libanskog pesnika:

„Ne zaboravite da ću vam se vratiti.

Još malo i moja će golema čežnja skupljati prah i penu za drugo telo.

Još malo, čas odmora na nemirnom vetru i druga će me žena roditi.“

Istovremeno se u Utrehtu u Holandiji, u bogatoj advokatskoj porodici Van der Vil, rodilo živahno i veselo detence sa ascendentom u Strelcu i Jupiterom u Ribama, baš tamo gde se nekada davno našao Samuelov Mars. U tom trenutku je Mesec na nebu lepo gledao veselog Jupitera, baš kao što je i majka, Brida Van der Vil, gledala bebu sa nekom posebnom čežnjom, kao da je posle toliko vremena lutanja i traganja našla davno izgubljenu sreću.

Odlomak iz knjige "Astrologija prošlih života" Daniel Šijaković

Knjige Daniela Šijakovića se mogu naraučiti na e-mail adresu danielsijakovic@gmail.com ili na viber kontakt +381 61 110 67 97