Daniel Šijaković

Na dalekom severu nalazila se kraljevina Filigranija kojom je vladao usamljeni, sedokosi kralj Hamsun sa svojim narodom. Filigranija je bila jedina siromašna zemlja na severu. Sve ostale kraljevine oko nje bile su bogate i lepo uređene. Kralj je bio nesretan jer nije znao kako da pomogne svom narodu. Pokušao je sve kako bi opismenio ljude. Otvarao je škole, ali deca nisu bila voljna da uče. Dovodio je moćnike, učenjake i bogataše koji bi ulagali svoj novac, ali ni to nije mnogo pomoglo.

Novac se trošio i niko nije znao kud bi nestajao. Kralj je postajao sve više zabrinut. Zdravlje mu se sve više narušavalo. Njegove tople, plave oči govorile su da ih teška briga i bolest mori. Gledao je okolo i pogledom tražio neki znak koji bi trebao da prati. Znaka nije bilo ili kralj nije umeo da ga prepozna. Noću se molio da mu bog podari mudrost kako bi izbavio ljude iz bede, siromaštva i očaja. Jedne večeri je ustao žedan. Grlo mu se sušilo i oči su ga pekle. Mislio je da mu svake večeri, kad legne u postelju, neko stavlja težak kamen na grudi. Disao je teško i isprekidano kao astmatičar i borio se za vazduh. Jedne večeri je izašao je u vrt da prošeta i udahne malo svežeg vazduha. Nebo je bilo posuto zvezdama. Kralj je pogledao u nebo i rekao:

„Bože, kako je lepo nebo i kako je sve čudesno. Kako je moguće da je gore sve tako lepo i pravilno, a dole... dole na zemlji je sve drugačije. Kako je to moguće?“

Kralj se neko vreme šetao po bašti dok je mesec bacao senke po zatvorenim laticama koje su čekale da sunce grane kako bi se otvorile i progledale. Šetajući čuo je kako dva čoveka tiho razgovaraju. Jedan je bio suv i visok, lepih, zelenih očiju, a drugi srednjeg rasta, kraćeg trupa i tankih nogu. Stajali su ukopani i tiho razgovarali. 

„Jesi li zapamtio šta treba da uradiš?“ pitao je visoki čovek naginjući se malo napred kao da glavom želi da dotakne rame svog sagovornika.

„Naravno da jesam“ reče drugi čovek, dugog, povijenog nosa i velikih šaka, „uradiću sve kako ste zapovedali. Prebacićemo pšenicu u skladište na brdu i niko neće saznati. Nego... recite mi, šta ako kralj posumnja... šta da radimo?“ pitao je čovek sa zebnjom u glasu.

„Ništa... neće posumnjati. Kralj je naivna budala, idealista i sanjar koji misli da stvari dovede u red. Samo uradi kako sam ti rekao. Ako bude posumnjao ili nam smetao... tada...“ reče visoki čovek, „tada ga moramo ukloniti, nema nam druge.“

„Ukloniti?“ zaprepastio se čovek.

„Da, ukloniti, šta drugo? Ne mogu dozvoliti da ovako važna stvar propadne, a i vreme je da uzmem stvari u svoje ruke.“

„Ali...“

„Stvar je rešena i neka na tome ostane. Kući te čeka žena sa dvoje dece. Budi pametan i uradi kako sam ti rekao. Želiš ponovo da vidiš svoju porodicu, zar ne?“ pitao je ozbiljno.

Drugi čovek se savio kao da ga je neko povredio u predelu stomaka. Ustuknuo je korak, pa se nekako izvio kao da mu težak teret pritiska pleća.

„Učiniću sve što želite“ reče i bi mu žao što je postavljao suvišna pitanja.

„Mudro si postupio“ reče visoki čovek popravljajući glas kako ne bi zvučao hladno i oštro, „spremi se za put, pa ćemo razgovarati kad se budeš vratio. Pozdravi mi Ogista.“ 

Nakon toga dva čoveka su krenula svojim putem. Kralj ih je iz prikrajka posmatrao kako se udaljavaju. Gledao je dežmekastog čoveka kako žurnim koracima grabi ka kapiji i visoku bratovljevu priliku koja se približavala. Sklonio se  kako ga  ne bi opazio. Bio je tužan zbog svega što je čuo. Nikada ne bi pomislio da bi ga rođeni brat mogao izdati. Shvatio je da niko nikoga uistinu ne poznaje. Tu noć je kralj probdio da bi se ujutru pojavio na doručku vidno iscrpljen i izmučen. Ličio je na uvelu ružu kojoj ni pored sve ljubavi ne mogu pomoći vešte ruke baštovana. Njegov brat Sigmund je sedeo zajedno sa njim za velikom trpezom.

„Brate moj, dobri, predobri“ reče kralj otežući slogove, “dobro znaš da sam te svih godina čuvao i voleo, pazio od drugih, davao dovoljno zlatnika da vodiš svoje poslove, školovao te u dalekim zemljama i pojio najboljim vinom. Vodio sam te u lov, učio da pucaš i jašeš, dovodio zvezdočatce da ti predskazuju sudbinu i održao obećanje koje sam dao starom ocu na samrti, da ću te voleti i čuvati kao zenicu oka svoga...“

„Naravno, mili brate“ reče lepi čovek režući krvavi biftek, „uvek si me voleo i poštovao, oblačio me u skupe haljine i pojio dobrim, slatkim vinom i neizmerno sam ti zahvalan zbog toga.“

„Znaš... nikada ne bih dozvolio da ti se nešto dogodi jer te stvarno mnogo volim. Ti si moj mlađi brat i moja krv što struji u meni“ nastavi tužno kralj.

„Kad bi spavao, krišom bih prilazio tvom krevetu i merio ti liniju života na dlanu i strepeo da nećeš dugo poživeti. Molio sam se za tebe da te sreća prati, da svuda imaš mirno more i puna jedra... jesam li pogrešio, mili brate, jesam li pogrešio u vezi tebe?“ pitao je kralj neutešno.

Posle duže pauze mladi čovek reče:

„Nisi pogrešio, kralju moj. Verno i odano ću te služiti, biti tvoja potpora i desna ruka. Bog mi je svedok da je istina sve što govorim. Čemu takva sumnja, kralju moj? Da li to stariš ili su ti leđa umorna od teškog tereta što vodiš kraljevinu?“ pitao je njegov brat dok su mu oči neprirodno sijale.

„Tužan sam što ne mogu da pomognem svom narodu“ počeo je kralj, „vidim da se muči, živi u strahu, slepilu i neznanju. Vidim da ne poštuje mudrost koja se prenosila sa kolena na koleno, tradiciju i sve ono što su nam preci ostavili. Nekad je ovo bio ponosan i hrabar narod, a sada je šaka kukuruza koju može svraka da pozoba.“

„Narod je stoka, o mudri, kralju i nije dostojan da se tvoje telo toliko muči oko toga“ reče mladić glasom poete, „narodu je, kralju, potrebna zabava, razbibriga i nešto vina u zimskim danima, a hladovina u letnjim, vrelim mesecima. Narodu nisu potrebi vidari i mudraci sa teškim, debelim knjigama. Narodu nije potreban Paracelzus, nego putujući svirači i stihovi što raspaljuju maštu i teraju da krv ključa u žilama od strasti i greha. Narodu, dobri moj kralju, ne trebaju proroci i daleki putnici. Sve što je potrebno može stati u dve- tri reči. Zašto toliko želiš da pomogneš narodu koji je željan zabave, kada i sam kopneš i veneš, kada tvoje oči gube sjaj, a kosa sedi i tanji se?“ pitao je njegov brat.

„Misliš li da sam bio dobar kralj? Misliš li da sam voleo svoj narod?“ pitao je neveselo kralj.

„O, da, sigurno si voleo svoj narod, samo što to niko nije video. Sve se zaboravi, dobri kralju, sve odnese jedna dobra ili loša godina.“

Kralj je pogledao u svog brata kojeg je odhranio i načinio čoveka od njega. Bio je tužan što je otrovna zmija dremala u čoveku kojeg je toliko voleo. Njegov brat je bio lep koliko bi i jedna žena mogla da bude lepa, ali nikada nije slutio kralj, da tako lepo lice muškarca može imati ledeno srce u grudima.

Kralj je odlučio da se na neko vreme povuče u brda i dobro razmisli o svemu. Predosećao je da mu je ostalo još malo vremena i poželeo je da na onaj svet ode rasterećene duše.

Kako se kralj povukao u brda ceo dvor je slavio. Zaklali su velikog brava i nalivali se crnim vinom. Njihovoj sreći nije bilo kraja. Tri noći su pevali, orgijali i proslavljali kraljevo povlačenje. Za to vreme kralj je sam putovao u brda prerušen u kmeta. Stao je pored neke male, drvene kuće da se odmori. Napolju su se igrala deca, a pored su dva seljana okretala seno kako bi se brže osušilo. Kralj ih je pozdravio i pitao da li bi mogao da svrati na konak kako bi se odmorio i nešto toplo pojeo. Rado su ga primili ne postavljajući pitanja odakle je došao i kakve su mu namere. Bili su  prostodušni ljudi koji su verovali drugima i živeli od svog rada, muke i znoja. Njihova deca su bila jedra, zdrava i musava. Po ceo dan bi bosonogi jurili po polju, a uveče legli izmoreni, prašnjavi i zadovoljni. Bilo je nečeg lepog i naivnog u svemu tome, jer je kralj poodavno zaključio da školovani ljudi, plemstvo i bogataši nemaju tako miran i bezbrižan san. Kralj se setio da godinama nije legao u postelju spokojan i miran. Setio se da godinama njegova bosa noga nije dotakla zemlju, niti je osetio miris borovine dok su kretali u lov ili u rat na neku drugu kraljevinu. Valjda je mirisa bilo svugde okolo, ali se kralj ničega nije sećao. Domaćin je bio oženjen lepom i krupnom ženom koja je vredno vodila svoje domaćinstvo i brinula se o deci. Kralj je video da su siromašni i da njihova sudbina zavisi od padavina. Ukoliko bi bilo kiše, tada bi usevi bujali i bilo bi dovoljno hrane za sve. Ukoliko bi grad pobio letinu često bi gladovali. Da bi nevolja bila još veća, porez je bio strahovito veliki i često obični seljani nisi bili sposobni da plaćaju kralju tako velike namete. Kralj se prisetio da njegov mlađi brat vodi brigu o porezima, pa se duboko zamislio. Takođe se prisetio da brat nikome nije polagao račune i da je mnogo trošio. Seljani nisu prepoznali kralja, pa su bili opušteni, spontani i dobronamerni. Vatra je tiho pucketala u kaminu, deca su se igrala u uglu drvene kolibe, a kralj je sedeo za velikim teškim stolom na koji su izneli najbolje đakonije koje su imali. Posle obroka kralju je posluženo vino. Domaćini su ga čuvali za posebne prilike i jedva da je bilo nečega u buretu. Kralj je sve vreme pratio kako se ljudi ponašaju i dirnula ga je njihova gostoprimljivost i želja da mu udovolje. Bio je prerušen u kmeta, a tako dobro su postupali sa njime. Da se takav pojavio na dvoru zacelo bi ga bacili u močvaru. Razmišljao je šta ovog trena rade njegove sluge, dvorska svita i najodaniji sledbenici. Pitao se kako teče život na dvoru bez njega. Za to vreme, dok je kralj pijuckao vino, njegov brat je organizovao slavlje i orgije. Danima se jelo i pilo, dok je kraljev brat uživao sa najlepšim ženama. Trošio se novac koji je bio namenjen za gladne i sušne godine. Jadni kralj je mislio da narod tuguje za njime, a nije znao da njegovi ljudi uživaju u gozbi i piru. Kralj je mislio da nedostaje ljudima, a jedva da ga se neko i setio. Želeo je dobro svom narodu, ali narod nije želeo takvog dobra. Kralj nije znao šta njegov narod želi.

„Šta mislite o našem kralju?“ pitao je oprezno seljaka dok mu je vino grejalo topla nedra.

Seljak je zažmurio kao da pokušava nečeg da se priseti, obliznuo je jezikom donju usnu, pa je konačno slegao ramenima.

„Hm, ne znam šta bih rekao... nikada nisam video kralja. Nikada nas nije obišao, niti posetio. Teško živimo i narod teško živi. Kralju ne znam čak ni imena. Znam da ima brata koji organizuje lov i dobra veselja. Kažu da je njegov brat lepši i lukaviji od žene. Pričalo se da, zapravo, on vodi kraljevinu, a da je kralj sedi starac sa drvenom nogom.“

„Veruješ li u to?“ pitao je tužno kralj.

„Ne znam... šta da kažem... ja sam običan seljak i živim mali, običan život. Radujem se jutarnjem rumenilu, doručkujem koziji sir i kajmak, molim boga da padne kiša. Užasno se plašim u letnjim danima kada je vazduh pun napregnutosti i tišine, jer grad može da pobije svu letinu, a moja porodica bi ostala gladna. Šta maleni seljak može znati o kralju i njegovom dvoru?“ govorio je seljak kao da se obraća nekom drugom. Za to vreme njegova žena je sklonila sve sa stola i ostavila ih da sede i razgovaraju.

„Imate lepu i dobru ženu“ reče kralj gledajući krupnu žensku priliku kako se udaljava od stola, „mora da ste jako sretni zbog toga“.

„Eh, sretan... čovek se navikne, pa toliko i ne misli o sreći. Da, zaista je dobra i vredna, pazi na našu decu. Sa njom je sve lakše.“

Kralj se tog momenta setio svoje žene koja je stalno bila bolešljiva, slaba i iscrpljena. Pričalo se da se noću iskrada iz bračne postelje i odlazi svojim mladim ljubavnicima. Kralj nije želeo verovati u to jer je bila ružnjikava i anemična.

„Vreme je da legnem“ reče kralj koji se teško podigao sa stolice i polako krenuo na počinak. Te večeri je spavao dubokim i mirnim snom. Nije razmišljao o kraljevini, narodu i šta će biti u budućnosti. Konačno se malo odmorio. Ujutru je rešio da krene dalje u brda. Poklonio je seljaku  četiri draga kamena velike vrednosti. Seljak se zaprepastio i bacio na kolena :

„Hvala ti, dobrotvoru, hvala ti na svemu. Moja porodica i ja ćemo ti uvek biti dužni. Šta god da ti zatreba samo nam se obrati za pomoć“ govorio je u bunilu razgledajući drago kamenje,

„ko ste vi?“ pitao je seljak pošto se malo pribrao, obrisao prašnjava kolena i ispravio, „kako se zovete, ko ste vi?“

„Ja sam vaš kralj, samo me niste prepoznali“ reče posle duže pauze.

„A, tako... kralj...“ reče isprekidano seljak žaleći neznanca, „pa, šta radite ovde... u brdima... kralju?“ pitao je ne želeći da povredi gosta.

„Rešio sam da potražim neke odgovore koji su mi potrebni kako bih nastavio da vodim svoj narod. Puno stvari ne znam i ne razumem“ govorio je.

Domaćini su samo ćutali. Nisu znali šta da kažu.

„Dobro, da vas više ne zadržavam. Hvala vam na svemu i nadam se da ćemo se opet sreti“ reče kralj koji je osećao da je vreme da krene.

Posle nekog vremena seljak je srećan prišao ženi i zagrlio je:

„Znaš, sada smo bogati. Nebo nam je poslalo ovog čoveka. Bog je uslišio naše molitve. Samo... žao mi je što je skrenuo sa uma. Jadnik misli da je kralj...“ govorio je saosećajno posmatrajući pogrbljenu priliku čoveka koji se verao kozijim stazicama, da bi nakon nekog vremena su ušli u kuću.

Kralj je dugo razmišljao o tome što je čuo.

„Ne prepoznaju svog kralja“ mislio je u sebi, „misle da sam neka skitnica ili putnik... šta sam doživeo. Niko me ne prepoznaje. Celog života sam razmišljao kako da spasem druge, a drugi i ne znaju ko sam ja.“

Kralj je danima lutao po brdima. S vremena na vreme bi negde zastao kako bi se odmorio i sakupio dovoljno snage za dalji put. Noću je palio vatru kako bi se ugrejao i spremio nešto za jelo. Pokajao se što sa sobom nije poveo sluge ili nekog ko bi lovio i spremao večeru. Ništa nije znao o životu u divljimi. Polako se privikavao na divlje životinje koje bi sretao na putu. U početku se jako plašio, ali je na kraju shvatio da mu ne preti nikakva opasnost. Shvatio je da životinje napadaju samo u odbrani ili kada su jako gladne i da mu niko neće ugroziti život iz dosade ili obesti što je slučaj u svetu koji je čovek stvorio. Posle mnogo lutanja kralj je stigao pred jednu veliku pećinu. U njoj je sedeo stariji čovek duge, bele kose i brade. Posmatrao je kralja svojim toplim crnim očima, a da se nije ni pomerio. Ispred sebe je imao crvenu prostirku, a sa njegove desne strane se u kazanu kuvao ručak. Miris srnetine je zapljusnuo kraljeve nozdrve i grudi dok je hladan brdski vetar duvao sa severa.

„Dobrodošao, mili moj kralju“, reče naizad sedi čovek, „dugo ti je trebalo da me pronađeš. Očekivao sam te, pa sam spremio gozbu. Jesi li umoran od puta?“

Kralj je zanemeo. Nije očekivao ovakav prizor, a ponajmanje da ga neko prepozna u starim ritama, neobrijanog i zapuštenog.

„Ti... ti znaš ko sam ja... znaš da sam kralj Filigranije i da sam se jako namučio da spasem svoj narod?“ izusti kralj jedva čujno sa suzama u očima.

„Naravno, dobri kralju, pa to je svima jasno, nego dođi, pridruži mi se, srce mi je puno što si me konačno pronašao, dođi da ručamo zajedno, godinama sam čekao da se pojaviš.“

Kralj nije razumeo nijednu reč. Pridružio se neznancu koji mu je poželeo dobrodošlicu i ugostio ga u svom domu. Pošto se  najeo i ugrejao pored vatre kralj je dobro osmotrio domaćina. Mogao je imati oko šezdeset godina, ali mu je koža i dalje bila mlada, sveža i zategnuta. Bio je vitak, a na rukama su mu se ocrtavali vretenasti mišići. Bio je oskudno odeven što je govorilo da dobro podnosi hladnoću i da u sebi ima vatru koja ga drži u životu i pokreće. Delovao je mirno i pribrano, a u nekim trenucima je kralj mislio da sa njim nešto nije u redu. Bio je previše vedar i bezbižan za njegov ukus, pa je pomislio da mu je bog odneo razum i učinio ga večito nasmejanim. Međutim, njegov domaćin je bio daleko od ludaka. Pošto su se dobro najeli sedokosi čovek se ispružio pored vatre i ubrzo zatim zaspao. Kralj je sve vreme gledao u njega ne znajući šta da preduzme. Sve mu je bilo neobično, ali je čekao šta će se dalje dogoditi. Posle nekog vremena čovek se protegao, ustao i stavio da se kuva voda za čaj.

„Jesi li se odmorio?“ pitao je dobrodušno, „oprosti što sam tek tako zaspao. Dugo nisam jeo životinjsko meso. Uhvatio me sanak. Mnogo bolje živim i radim kad jedem lišće i pijem vodu.

„Gde sam ja?“ čudio se kralj ne slušajući šta mu neznanac govori, „i ko si ti?“

„Ti si, kralju, na krovu sveta odakle možeš da vidiš sve i svakoga. Ovde ti niko ne može nauditi. Nalaziš se na granici izmeđi Filigranije i Donje Saksonije“ reče neznanac.

„Dobro, to znam, ali kakvo je ovo mesto i šta radiš ovde, daleko od sveta?“

„Ja sam ti neka vrsta osobenjaka, lutalica, sktitnica, mudrac, šaman, iscelitelj, neuspeli zlatar, loš otac i još gori muž. Nekada sam pokušao da živim sa ljudima i budem deo njih i nekako se nisam snašao. Sve mi se zgadilo i prosto... nisam umeo. Nije lako, dobri moj kralju, biti zdrav i čist među ljudima. Nije lako držati oči nasmejane kad je srce prazno, a pogled tup“ pričao je starac.

„Šta hoćeš da kažeš?“ zanimao se kralj.

„Želim reći da su ljudi poput mene potpuno promašeni u stvarnom svetu, neuspešni i nedorečeni. Zavukao sam se ovde jer nisam znao bolje. I to je pošteno.“ reče tonom ispovednika.

„To je baš čudno“ nastavio je kralj, „prepoznao si me kad sam ušao u tvoj dom i rekao mi da me očekuješ. Kaki si mogao znati da ću se pojaviti?“

„Ništa... pratio sam glasove i tragove. Tvoj dolazak je već odavno najavljen i ja sam tu da te sačekam i ugostim te. Na kraju krajeva, ti si kralj i ne možeš poginuti tek tako od ljudske ruke. Ne možeš dozvoliti, dobri kralju, da drugi zbijaju šegu sa tobom. Veliki ljudi su stvoreni za velika dela. Ne misliš, valjda, da se mešaš sa gomilom bezubih ljudi koji bi i rođenu majku prodali? Ne misliš, valjda, da se žrtvuješ zbog ljudi koji jedva čekaju neki blagdan kako bi se opijali ili nedelju da bi na velikom trgu posmatrali nečije smaknuće?“

„Ali to je moj narod!“ dreknuo je kralj i neću dozvoliti da mu se nešto dogodi. Neću dozvoliti da moj narod pati! Želim da mu pomognem!“ tresao se.

„Da mu pomogneš?“ čudio se starac ne želeći  da povredi gosta.

„Da, da pomognem. Učiniću sve što treba...“ reče kralj shvativši da je prenaglio negde daleko u brdima gde ljudska noga godinama nije kročila.

„Tebi treba pomoć, dobri kralju, a ne narodu“ reče oprezno starac, „sedi pored mene, naliću ti čaja da ugreješ telo i bolje razmisliš o svemu. Znaš li zašto si ovde?“

„Došao sam da razbistrim glavu i vidim šta je najbolje za moj narod i kraljevinu“ tvrdoglavo je ponavljao kralj.

„Zašto hoćeš da pomogneš ljudima koji ne žele tvoju pomoć? Zašto hoćeš da pomogneš ljudima kojima niko više ne može pomoći?“ strpljivo je pitao mudrac.

„To je moja dužnost“ odgovori nešto mirnije kralj, „šta misliš, zašto sam došao?“

„Došao si zato što su te bogovi želeli spasiti. Hteli su da to malo života što ti je preostalo provedeš u miru, razmišljanju i molitvi. Bio si dobar, kralju i sada te stiže milost bogova koji su te hteli poštedeti.“

„Da me poštede, ali od čega?“ pitao se kralj.

„Znaš, tvoji najodaniji sledbenici na čelu sa tvojim bratom su planirali da te se reše. Bila je to zlobna i opasna zamisao. Kako si godine proveo pomažući, blagosiljajući i strepeći za druge, Gornji Sud je odlučio da se  ubistvo koje se potajno spremalo  ne dogodi.“

„Gornji sud? Šta to trabunjaš?“

„Vidi ovako, dobri kralju, Gornji Sud je nešto kao terazije. Sve se meri, sve se pamti, sve se vrednuje... naše misli, dela, osećanja, brige, strahovi, ljubav, mržnja, požude ili nedostatak požude, gramzivost i nesposobnost da se novac zaradi, želja za hranom ili odbijanje hrane... sve može biti u nekom momentu teret.“ pripovedao je mudrac.

„Odbacivanje hrane? Zar i to može biti teret ili greh?“ čudio se kralj, „zar to nije vrlina?“

„Vrlina je kada u svemu postoji ravnomeran odnos, kada se ne vezujemo previše za nekoga ili nešto. Gladovanje ne može biti vrlina, niti prežederavanje, ali ako uzimamo onoliko koliko nam treba, kada hrana služi za održavanje telesnih funkcija... tada...tada sledi nagrada, kao i za sve drugo u životu. Vidiš, dovoljno je imati trideset zlatnika da bi čovek živeo u blagostanju, ali ako se dogodi da  čovek ima hiljadu zlatnika, tada se stvorio problem jer je previše bogatstva, a čovečji život je tako mali...“

„Da, ali taj čovek može podeliti svojih hiljadu zlatnika sa drugima, sagraditi hramove i škole, napojiti siromašne...“ mudrovao je kralj.

„Dobro znaš da se to nikada ne desi. Uvek postoji bojazan i vezivanje za novac, uvek postoji strah da je zlatnika premalo i da mogu doći crni dani. Niko ne deli, svako grabi i prisvaja. Uvek postoji strah, iako uvek ponavljamo da je hrane dovoljno za sve i svakoga. Znaš kad se pojavi kakav pametan čovek, on uvek mudro zbori i propoveda, ali ako se pojavi njemu sličan, njegovo srce se silno uznemiri i zatreperi. Kad se takve stvari dogode Gornji Sud uvek zna, iako ljudi i njegovi sledbenici ne znaju. Znaš... ljudi gotovo da ništa ne znaju o dobru i zlu, o nagradi i kazni... ništa ne znaju“ reče mudrac.

„Dobro, želiš da kažeš da me je nekakav sud izbavio i spasio, ali od čega? Spreman sam da umrem za svoju kraljevinu i narod!“ pričao je kralj raširenih zenica.

„Opet ti... vidiš, ne odlučujemo mi kako će neko skončati ili završiti. Čak ni takve stvari nisu u našoj moći. Ako bogovi žele da živiš, ti ćeš onda živeti, dobri kralju. Ne opiri se, samo se prepusti, jer i onako je sve prolazno.“

„Sve i da je tako, valjda mogu nešto da spasim ili preduzmem...“ govorio je kralj.

„Možeš da spaseš sebe i svoju kožu. Svako treba sebe da spasi. Niko od tebe, kralju, nije tražio pomoć. Reci mi nešto: Da li tvoj narod živi dobro?“ raspitivao se mudrac.

„Ne“ reče potišteno kralj.

„Da li tvoj narod obilazi hramove, moli se, meditira i posti?“ nastavljao je mudrac.

„Ne“.

„Da li je voljan da uči, napreduje i razvija se u svim pravcima?“

„Ne“.

„Da li u tvojoj kraljevini ljudi kradu, obmanjuju se i povređuju?“

„Da“ reče kralj sa nekom gorčinom u glasu.

„Da li tvoj narod peva žalosne pesme u kojima nema niti jedne reči radosti i blagosiljanja života?“

„Da...“

„Da li je tvoj narod, gord, pnosan, ratoboran, ljutit?“

„Baš je takav“ složio se kralj.

„Da li je tvoj narod ratovao nekada?“

„Mnogo puta.“

„Da li je nekada dobio rat?“

„Nikada.“

„Da li je slavio svoje poraze?“

„Uvek“ reče kralj nabravši veđe.

„Da li se nekada pokajao ili snosio odgovornost? Da li je nekada priznao poraz?“

„Nikada“ reče kralj kome je sve ovo postajalo mučno.

„Pa, zašto onda ne pustiš, dobri kralju, da stvari idu svojim tokom? Zašto se mešaš kada narod nije spreman za promene, zašto hoćeš da pomogneš kada tvoj narod ima svest deteta? Pusti neka stvari idu svojim tokom, jer se ništa neće promeniti, dobri kralju. Ne može nevino jagnje voditi čopor vukova preobučenih u jagnjeću kožu. Kondor koji je leteo iznad zemlje pre sto godina, videće danas nove kuće, kolibe i novi dvorac, ali osetiće istru trulež kao pre sto godina. Ta dugoživeća ptičurina zna da je sve isto, samo su kuće nove. Kuće koje će jednog dana biti zamenjene većim i lepšima kućama, ali ne živi, kralju, bog u kućama, nego u ljudskim srcima i njihovim pokvarenim dušama.“

Kralj je sve slušao razjapljenih usta sa nevericom.

„Šta je sledeće?“ pitao je kralj koji se polako mirio sa time da su neke stvari neizbežne i nepromenljive.

„Ništa, ostatak života ćeš provesti u miru i dobrom zdravlju. Čitaćeš knjige, šetati po prirodi i moliti se kad god ti se pruži prilka za to. Došlo je vreme da se povučeš i pustiš da bude kako biti mora“ mirno je govorio starac.

„Šte će biti sa kraljevinom?“ zanimao se kralj.

„Ništa što nije bilo pre hiljadu godina i što neće biti idućih hiljadu godina. Sve je baš kako treba, iako se tebi, kralju, ne čini tako. Vremenom ćeš sve razumeti i shvatiti.“ reče mudrac i ponovo pristavi vodu za čaj.

 Prošlo je mnogo godina i Filigranija je prošla kroz ratove, pustošenja i osvajanja. U jednom momentu su je porobili ljudi sa zapada, da bi se nakon sedam godina sami povukli i otišli. Narod je prošao  pakao i glad, ali se to nije moglo videti na  licima ljudi. Kada se rat završio, ponovo su se izgradili porušeni hramovi, škole i kuće. Žene su opet trudne šetale po ulicama, iako je dosta muškog sveta stradalo u ratu. Posle nekog vremena svi su zaboravili na rat, zaboravili su i na starog kralja koji je negde umro u brdima i na njegovog brata kojeg su sluge otrovale. Zaboravili su na njegovu lepotu i zelene oči koje su nekada pesnici upoređivali sa najbistrijim izvorima. Sve što je bilo pisari su negde zabeležili, ali svako kako je znao i  umeo. Neki bi se sećali, a neki su pisali onako kako bi im stari pripovedali. Mladi ljudi koji su šetali Filigranijom nisu želeli da čitaju šta je bilo pre mnogo godina, niti su takve stvari mogli da osete u svojim grudima. Točak vremena se okretao, učitelji su brinuli o svojim đacima, lekari i vidari o svojim bolesnicima, zelenaši i bankari o svom novcu. Svako od tih ljudi je živeo najbolje što je umeo ne dajući ni pet para na to šta je bilo pre i šta će biti mnogo godina posle njih.

Daniel Šijaković

Odlomak iz knjige