Daniel Šijaković

 Kristofer Podolski je bio samo običan mladić koji nije znao šta da radi sa sobom. Da ga je neko slučajno upitao kako vidi sebe za deset godina, ne bi bio siguran šta da odgovori. Prva asocijacija na njegov život je bila šarena muzička kutija koja radi na navijanje. Toga se setio kada je jedne kišovite jeseni, dok je šetao gradom, video dečaka kako ključem navija kutiju iz koje su dopirali setni tonovi. Kristofer je zamišljao kako nevidljiva ruka okreće ručku na zupčastom mehanizmu, a on ide u pravcu muzike, nespokojan gde bi ga mogli odvesti zvuci. Nije mu se dopadala pomisao da je marioneta u rukama šaljivog izvođača. Iako je sve bilo tako, nije znao kako da sebi pomogne.

Živeo je u zagušljivom, iznajmljenom potkrovlju koje je bilo vlasništvo…

Opširnije…

Katrin i Kristofer su se rastali u dobrom raspoloženju, s tim da Kristofer nije bio siguran da li je joga pravo rešenje za lavirint u kojem se nalazio punih trideset i pet godina. Vikend je proveo slušajući mađarskog pijanistu Franca Lista i razgledajući stare albume sa slikama. Kristofer je našao da se fizički mnogo promenio i da je nekako ostario preko noći. Živeo je u zemlji u kojoj se smatralo da je samo u dvadesetim godinama čovek mlad i to ga je pomalo zabrinjavalo. Pitao se da li je previše kasno za njega.

Kristofera Podolskog niko nije primećivao, te se osećao kao broj u beskonačnom nizu brojeva koji lete tamo-amo kako bi povezali neku matematičku jednačinu. Međutim, negde je znao da ništa posebno ne čini za sebe, niti poznaje način na koji bi sebi pomogao. Strahovao je…

Opširnije…