Daniel Šijaković

Katrin i Kristofer su se rastali u dobrom raspoloženju, s tim da Kristofer nije bio siguran da li je joga pravo rešenje za lavirint u kojem se nalazio punih trideset i pet godina. Vikend je proveo slušajući mađarskog pijanistu Franca Lista i razgledajući stare albume sa slikama. Kristofer je našao da se fizički mnogo promenio i da je nekako ostario preko noći. Živeo je u zemlji u kojoj se smatralo da je samo u dvadesetim godinama čovek mlad i to ga je pomalo zabrinjavalo. Pitao se da li je previše kasno za njega.

Kristofera Podolskog niko nije primećivao, te se osećao kao broj u beskonačnom nizu brojeva koji lete tamo-amo kako bi povezali neku matematičku jednačinu. Međutim, negde je znao da ništa posebno ne čini za sebe, niti poznaje način na koji bi sebi pomogao. Strahovao je da će završiti sa lokalnim momcima koji su u društvu dobacivali svakoj iole lepšoj devojci što prolazi. Plašio se starosti i prolaznosti života. Bio je klovn koji nije umeo da sakrije tugu svog zanata niti je bio sposoban da bilo koga uveseli i zabavi.

Kristoferu je prilično dosadno i sumorno protekao vikend. Pomislio je kako koala u životu brže napreduje od njega. Nekako je došao i ponedeljak. Pojavio se u joga školi zazirući od drugih i trudeći se da nikoga ne oslovi. Osećao se kao zalutali putnik kojeg je loše vreme nateralo da svrati u gostionicu u kojoj nije voleo da sedi. I dalje se pitao da li je joga pravo rešenje za umornog putnika. Na putu do škole rešio je da nikog ne oslovljava i da sedi prerušen kao špijun iz Istočne Nemačke. Obećao je sebi da neće dozvoliti da mu se drugi približe i prikradu. Zazirao je od ljudi jer niko nije razumeo njegovu samoću koju je jednako sa sobom vukao u društvo. Ta samoća mu nije davala kvalitet, kao što je to kod monaha, nego ga je učinila još podozrivijim i težim čovekom. Pretvorio se u pticu koja se strašno plašila da se nađe u blizini čoveka.

Imao je prilike da sedi ispred joga učitelja i da ga podrobnije posmatra. Saznao je da se najstariji pisani tragovi o jogi nalaze u Vedama (2500– 600 godina pre nove ere) koje su pisane na sanskritu. Takođe je slušao o Upanišadama i Bhagavat Giti, značenju reči joga, joga daršanama za koje je bio posebno zaslužan Pantađali (u delu Joga Sutra), podeli joge i drugim stvarima, ali to nije bilo ono što ga je posebno fasciniralo. Kristofer je mnogo više uživao u životnim predavanjima svoga Učitelja, nego što je voleo da uči o podeli joge i njenim reformatorima. Prva lekcija joga učenika sastojala se u tome da na listu hartije napišu samo lepe stvari koje vide kod drugih u zajedničkoj prostoriji.

„Himmel!“, (nem. nebesa; prim. autora) pomisli Kristofer koji je u svakom čoveku video slabosti i nedostatke. Ovog puta je trebalo da napiše pozitivne stvari koje je uočio kod prisutnih kolega. To je bio težak i iscrpljujuć zadatak. Stari lisac i satiričar Kristofer Podolski trebalo je da na čistom papiru napiše nešto o tuđim vrlinama. Gledao je okolo i kod drugih vešto uočio kratke prste, tanju gornju usnu, uska ramena. Međutim, ulagao je napor kako bi pronašao nešto što hrani njegov duh i tobože istančana čula. Nevešto je naškrabao nekoliko neiskrenih misli i zadovoljno savio papir. Došlo je vreme da drugi čitaju o tome kako vide Kristofera Podolskog. Ono što je tog dana čuo, Kristofer će dugo godina nositi u svome sećanju. Neka nežna i svilena duša je na listu hartije napisala kako Kristofer Podolski ima tužne oči u kojima se krije dobrota i potreba za nežnošću. Neka starija žena je pronašla da u njemu vidi muževnost i britku inteligenciju, neki dobroćudni čovek je našao da Kristofer Podolski deluje kao pametan i zgodan mladić. Neki su našli da se lepo oblači, a jedna devojka je napisala da je Kristofer lep i magnetičan muškarac. Mnogo toga je tog dana Kristofer lepog čuo o sebi, što nije znao ili je duboko zakopao i zatrpao u svojim sećanjima. Po prvi put je o sebi slušao lepe reči i to mu je grejalo dušu. Sa druge strane, peklo ga je što on nije bio u stanju da u drugima vidi divne stvari. Istog trena se setio kako je Dima otac negde napisao (Aleksandar Dima (1802–1870) čuveni francuski romansijer i pripovedač; prim. autora) da su čudesne stvari svuda oko nas, samo ako čovek ima dobro oko da ih vidi. Iako se Kristofer Podolski kleo u svoj vid, tog dana je njegovo tamno oko zakazalo na tako jednostavnom životnom ispitu. Tog trena je shvatio da je mnogo lakše prihvatiti da je neko pogrešan i prosečan, nego u čoveku naći vrlinu i neko svetlo. Dugo vremena mu je trebalo da sebi prizna kako se pretvorio u sve ono što je govorio da nikada neće postati – težak i čudan čovek.

Sledeća lekcija sastojala se u pokušaju da se učenici zbliže tako što će prvo stvoriti fizičku prisnost. Kristofer je trebalo da se spontano i nežno zagrli sa svakim učenikom što je za njega bilo traumatično iskustvo. Poslednje što je Kristofer zagrlio bila je vrba koja je rasla pored zgrade u kojoj je živeo. Jednom prilikom se umoran vraćao iz bara, pa je silom prilika morao da se zaustavi i prigrli drvo o kojem su često pisali elegični pesnici i svi oni koji su ljubav živeli samo u stihovima. Ovog puta je Kristofer morao da zagrli živog čoveka, što je bilo nova i neobična spoznaja. Učitelj je naširoko govorio o emocionalnoj inteligenciji i Kristoferu nije mnogo trebalo da shvati kako nije previše emotivno inteligentan. Otkrio je da nije nimalo blizak sa ljudima. U jednom danu je više naučio o sebi nego iz svih psiho-testova i križaljki koje je ispunjavao, koji je, tobože, trebalo da posvedoče o njegovom neobičnom duhu i karakteru. Kristofer se vratio kući zadovoljan i nespokojan istovremeno. Kada je legao u samotnjačku postelju, dugo je razmišljao o jednostavnim životnim lekcijama koje nije savladao. Do tada nije razmišljao zašto se ljudi retko kada zagrle ili razmene iskrene poglede pune nežnosti, razumevanja i odobravanja.

U narednim danima slušao je učiteljeva predavanja koja su bila protkana životnom i joga filozofijom. Shvatio je da su lekcije koje sluša izuzetno korisne, praktične i primenljive u svakodnevnom životu. U ovom slučaju se nije radilo o apstraktnim savetima koje je nalazio u delima samopomoći američkih autora koji su se preko noći obogatili na račun ljudske slabosti. Ovog puta nije trebalo da se koncentriše, zamišlja ili pada u hipnotički trans, već se od njega tražilo da bude vredan, odgovoran, ljubazan i da sve to koristi u praksi. Joga učitelj je od svojih učenika zahtevao da ono što govore ili uče, praktično primenjuju u svakodnevnom životu. To nije bio nimalo lagan zadatak jer je mnogo lakše bilo reći nego uraditi. Od Kristofera se tražilo da se predano baci na rad, zanemari čaršijske tračeve i posveti samorazvoju. Ovog puta nije trebalo da razmišlja zašto je neko loš, kolike su zalihe uglja u Africi, zbog čega je kriv toranj u Pizi, već je isključivo trebalo da se pozabavi svojim životom. Nakon nekog vremena usledila je kreativna lekcija gde je svaki učenik trebalo da nešto stvori, napiše ili napravi za dane vikenda, kako bi se u istom prepoznala kreativnost ili umetnički dar.

 Kristofer je bio iznenađen koliko su ljudi daroviti. Samo nekoliko dana ranije pomišljao je kako je pisanje ili crtanje božji dar i privilegija malobrojnih. Učenici joga akademije bili su posebno vredni i inspirativni. Svako je nešto uradio, nacrtao, napisao ili patentirao. Bilo je to zanimljivo iskustvo. Kristofer se odlučio za pesmu, pošto je u detinjstvu pokazao dar za ljubavnu i elegičnu poeziju. Stideo se da čita pred grupom učenika, ali se prisetio da je jedna od joginovih lekcija da se oslobodi stida i srama. Da je kojim slučajem istu pesmu morao da pročita pred drugarima u krčmi bio bi ismejan do te mere da nedeljama ne bi smeo da kroči na ulicu. Međutim, ovog puta su ga pažljivo slušali i nalazili da je Kristofer Podolski talentovan budući pesnik. Joga Učitelj se pridružio čestitkama i pohvalama savetujući Kristofera da nastavi sa radom. Kristofer se posle dužeg vremena vratio zadovoljan u svoj stan. Svoju pesmu okačio je na zid da bi ga podsećala na uspeh i priznanje koje je doživeo. Doduše, bilo je to malo priznanje, ali je Kristofer bio svestan da živi mali život i da velike stvari tek treba da se dogode.

Kako je vreme prolazilo, Kristofer je postajao sve bolji šegrt. Pažljivo je slušao sve što se učilo u joga školi i pokušavao da primeni u životu. Jedna od važnih lekcija je bila uređenje stana i životnog prostora. Učitelj je objasnio da stan mora biti oaza mira i mesto gde se čovek krepi, jača i odmara. Prisetio se da je njegov stan ličio na samicu. Pošto se vratio u svoje potkrovlje, razmišljao je šta može da se uradi. Za početak se odlučio da ga dobro provetri jer je prostor mirisao na formalin koji je trebalo da oduči moljce od štete. Zatim se odlučio da opere umazano ogledalo koje je davalo prilično iskrivljeni odraz. Nakon toga je kupio veštačko cveće koje je stavio pored kreveta, a na zidove nalepio ukrasne tapete koje su se mogle kupiti u svakoj bolje opremljenoj prodavnici. Obrisao je prašinu, pričvrstio utičnicu koja je zlokobno pretila iz zida, stavio jaču sijalicu koja je bolje obasjavala prostoriju. Ulazna vrata su škripala, te ih je Kristofer podmazao motornim uljem. Svoj mali televizor nemačke proizvodnje „Blaupunkt“ je stavio pored kontejnera, jer je u prošlosti gledao mnogo filmova iz kojih nije ništa naučio. Posle nekog vremena osećao je zadovoljstvo što je tako dobro ukrasio stan. Istina, nije priželjkivao da mu neko svrati u posetu, ali je očekivao da se ujutru neće buditi depresivan i neveseo.

U narednim danima je vežbao samopouzdanje. Do nedavno se stideo ukoliko bi mu neko rekao da deluje sveže, a uz malo treninga mogao je podneti i mnogo ozbiljnije komplimente. Takođe je na joga akademiji naučio da komplimente ne treba ljubomorno čuvati kao da je u pitanju zgodna devojka za udaju. Shvatio je da ljudima prijaju sitne pažnje koje čine da život bude lepši i podnošljiviji. Jednom prilikom je Učitelj rekao da ne treba donositi sud o drugima što je bila posebno teška lekcija jer su ljudi navikli da kategorizuju sve što vide ili sve što se mrda. U narednim mesecima Kristofer se pošteno trudio i lomio da se pridržava ovog jednostavnog, a tako teškog pravila. Kristofer je, kao i ostali, imao neku svoju filozofiju života koja je bila i više nego skromna, te je zbog svojih stavova često kritikovao druge. Doduše, to je radio i ceo svet, pa u tome nije nalazio ništa loše. Tek kada je počeo da upražnjava jogu shvatio je da ni njegov život nije dovoljno sređen da bi bilo mesta da se trabunja o tuđim životima, promašajima i greškama. Ubrzo je i na konkretnom primeru primetio da se u njemu i oko njega stvari bitno menjaju, što ga je učinilo još zadovoljnijim. Naime, dogodilo se da je neki mladi službenik promenio svoje ime jer nije bio previše zadovoljan njime. Mladi službenik je bio rođen u nekoj staroj i tradicionalnoj porodici. U takvim porodicama se uvek znao starešina (u većini slučajeva star i senilan) koji je davao novorođenoj deci imena. Tako se nekako dogodilo da su nesretnom mladiću nadenuli ime Očmoček. Niko nije bio siguran odakle je dolazilo takvo ime, ali se starešini niko nije smeo usprotiviti, niti se sumnjalo u njegov razborit sud. Međutim, Očmoček je bio predmet rugla i zadirkivanja vršnjaka koji su u njegovom imenu videli čigru ili neki drugi predmet za zabavu. Posle mnogo godina, rešio je da promeni ime u Gašpar. Nakon takvog smelog poteza ceo grad je brujao o tome. Gašpara je porodica odbacila jer se usprotivio starešini (koji dve decenije nije bio među živima), a ceo grad se iščuđavao kao da su vanzemaljci izvršili invaziju na njihovu palanku. U nekim drugim prilikama i Kristofer bi učinio isto i osudio mladića.

Međutim, po prvi put je razumeo da su se u istom kovitlale bure i reke ponornice i da je bio nesretan u svom telu. Nikome nije padalo na pamet šta se događalo u sirotom mladiću. Svako je žestoko kritikovao. Po prvi put je Kristofer razumeo da svako biće voli da živi i da se svako grčevito trudi da što bolje prođe u životu. Bio je ponosan na sebe što je imao dovoljno snage da razume druge i njihove potrebe. Takođe je shvatio da ljudi mnogo lakše prelaze preko krađe, nasilja ili alkoholizma u porodici, nego kada neko promeni ime, stavi šešir na glavu ili oženi nešto mlađu ženu. Kristofer je bio jedini čovek u tom trenutku koji je podržao Gašpara i ohrabrio ga u svemu što je činio. Ljutio se na pravdoljubivi svet koji ne dozvoljava da drugi žive sretno i slobodno. Kako je vreme prolazilo, Kristofer je opažao da se i neke druge stvari menjaju. Setio se kako mu je Učitelj govorio da čovek mora da bude sretan kako bi nešto radio u životu i da ta sreća dolazi iz korenske čakre muladare. Kristofer se ne seća da se rodio nesretan, ali je kroz život i dosadan posao postao utelovljenje nesreće i mizerije. Svakog jutra je pre doručka radio pranajamu, mudre i bande koje su u njemu budile energiju i skrivenu vitalnost za koju nije ni znao da je poseduje. Iste vežbe, pokreti i kontrola energije su mu davale poseban polet i primetio je kako mu je pogled jasan, čist i bistar kao planinski izvor. Radeći joga asane, mudre, bande i pranajamu, Kristofer je postajao probuđeni čovek čiji su se životni apetiti naglo probudili. Imao je mnogo bolju predstavu sebe nego ranije u prošlosti. Samo nešto ranije, Kristofer je uobražavao da je inkarnacija francuskog plemića i da je iz nekog razloga život bio nepravedan prema njemu. Sada je jasno shvatao sebe i stvari koje su se dešavale oko njega. Znao je da mora naporno raditi na sebi, ukoliko želi da se nešto promeni. Osetio je kako mu se bude moći (sidi), ali se takođe setio da je Učitelj upozorio da moći koje jogin stekne upražnjavajući jogu treba da poboljšaju kvalitet života i samorazvoj, a ne da služe za šepurenje i buđenje ionako ustreptalog ega. Primetio je da mnogo češće sanja i da su njegovi snovi proročki. Istina, njegovi snovi nisu bili ni nalik Nostradamusovim proročanstvima i vizijama uspavanog proroka Edgara Kejsija. Kristofer je u toku sna dobijao informacije koje su mu bile potrebne i odgovore na mnoge stvari koje su ga tištile u životu. U njima je dobijao viziju i inspiraciju za sledeći dan, a takođe je jasno detektovao ko mislima ulazi u njegovo polje. Tako se događalo da dan ili dva ranije sanja ljude kojima je bio potreban i oni su se po nekom pravilu obavezno javljali nakon toga.

U početku se osećao kao neko posebno biće, ali je kasnije shvatio da mnogi jogini doživljavaju mnogo snažnije senzacije i da tome ne pridaju prevelik značaj. Učitelj je zahtevao da učenici vode dnevnik u kome će biti zabeležena opažanja, promene ili događaji koji se mogu označiti kao bitni ili neobični. Kako je vreme prolazilo, Kristofer je shvatio da jogin treba da bude pošten, iskren, da se ne vezuje previše za materijalne vrednosti jer su one prolazne, da treba da bude čist kao kap rose, da razvija sposobnost uzdržavanja, što bi značilo da ne preteruje u hrani, piću i seksualnim aktivnostima, da traži zadovoljstvo i u najmanjoj stvari, bez obzira na to gde se nalazi na zemljinoj kugli. Drugim rečima, jogin bi trebalo da razume Pantađalijevu podelu joge na osam stepena (aštanga joga) koje bi vodile čoveka ka vrhuncu samospoznaje. Kristofer je naučio da u telu postoji sedam energetskih nivoa (čakri) i da slabljenjem bilo kog nivoa čovek pati na ovaj ili onaj način.

Kristofer nije najbolje poznavao svoje telo jer ga nikada nije posebno ni voleo. Međutim, dok je radio asane, mogao je da oseti kako je njegovo telo živo, ali i oslabljeno na mnogim mestima. Energija (prana) nije svuda podjednako pristizala, pa je otežano mokrio i brzo se zamarao. Takođe je na joga akademiji morao da savlada poznavanje anatomije čoveka. Pre toga Kristofer nije tačno znao kako su raspoređeni njegovi organi. Ništa nije znao o ljudskom telu, osim što je u pesmama čuo da tužno srce krvari sa leve strane, a i to je velikim delom bilo netačno. Kristofer je razumeo da u svaki organ pristiže određena količina energije (prane) i da pored organa postoje i finotvarne, suptilne energije koje se cirkulišu energetskim kanalima (nadi) kojih bi trebalo da bude oko sedamdeset i dve hiljade. Međutim, nisu svi kanali bili posebno jednaki i bitni, pa je naučio da se u tome izdvajaju tri kanala – sušumna, ida i pingala. Ida bi trebalo da predstavlja Mesec i žensku energiju, intuitivnost i osetljivost, a pingala mušku energiju koja je zadužena za stvaranje, moć i logiku. Kristofer je naučio da je Sušumna (energetski kanal) smeštena na zadnjoj strani anusa i da je pripijena kičmenom stubu. Počinjala je u muladari (osnovna korenska čakra), da bi se protezala duž kičmenog stuba sve do sahasrare (temene čakre) i završavala u Bramarandri (mesto gde se uvija kosa). Ida i Pingala su takođe svoje prebivalište nalazile u Muladari. S vremenom je Kristofer osetio kako je u stanju da menja tokove energije, usporava, pokreće ili preusmerava na neku drugu stranu. Isto je postizao bandama, mudrama, a ponajviše tehnikama disanja (pranajam). To mu je omogućilo da dobija nove prilive snage i energije, čime je obnavljao svoje telo i postajao produktivniji. Kolege na poslu su odmah primetile promene na njemu, pa su bili ljubopitljivi otkud takav preobražaj u Kristoferu kojeg su zlobnici zvali „čovek i mašina“ aludirajući na razočaranja sa aparatom za kafu. Jednom prilikom je za doručkom u prostranoj i dobro osvetljenoj menzi Kristoferu prišao omanji kolega Miroslav Česlav i pitao ga: „Prijatelju, šta se sa tobom dešava? Načisto si se promenio. Ne dolaziš u kafanu, nema te na nedeljnim utakmicama… Šta te muči?“

„Ništa me ne muči“, smejao se Kristofer, „bolje mi je nego ikada.“

„Istina, izgledaš dobro“, nastavio je Česlav Miroslav oprezno, „ali zašto, brate, ne dolaziš u kafanu? Da nisi našao neku ženu?“

„Ne, nije to. Imam mnogo posla“, počeo je iskreno Kristofer, „a vikendom vežbam jogu u prirodi.“

„Šta radiš?“, umalo se nije zagrcnuo pasuljem prebrancem.

„Kažem ti, joga vežbe. Šta je, što si tako prebledeo?“, smejao se Kristofer.

„Ništa, sve mi je to pomalo čudno“, govorio je Česlav Miroslav.

Kristofer je pomislio da će njegov kolega iz džepa izvaditi glavicu belog luka protiv uroka. Bilo mu je žao što ljudi ne znaju šta je joga i na sve to gledaju sa puno straha, sumnje i neverice. Kristofer je hteo da objasni kako jogu mogu upražnjavati svi – mladi i stari, pismeni i neuki, bogati i siromašni, oni koji slušaju Stonse i oni koji slušaju Bitlse. Poželeo je da objasni kako jogu podjednako dobro mogu upražnjavati hrišćani i budisti, vernici ili nevernici, jer je joga bila univerzalna i za svakog dobra.

Ostali na poslu su primetili da je Kristofer manje napet i bolje raspoložen. Dopalo im se to što je konačno naučio da se šali na svoj račun i što na život nije gledao sa toliko pesimizma i gorke ironije.

Kako je vreme prolazilo, Kristofer je polako i strpljivo napredovao. Doduše, najteže su mu padale asane (položaji) jer je bio krut i teško savitljiv. Takođe je primetio jednu čudnu stvar – posle joga asana iz njega je izbijao bes, srdžba i neka vrsta do tada nepoznate agresije. Isplivale su razne povrede koje je zadobio u detinjstvu i mladosti, pa se u sebi razračunavao sa protivnicima, neistomišljenicima i ljudima koje verovatno više nikada neće sresti. Setio se da je Učitelj govorio da u muladari kao sklupčana zmija spavaju sećanja i uspomene koje mogu biti vezane za neku bližu prošlost, a i za onu daleku koju tek prepoznamo u nekim deja vu situacijama. Zapravo, sve impresije su bile pothranjene i uskladištene u muladari.

Kako je započeo joga vežbe, Kristofer je pokrenuo čitavu lavinu utisaka sa kojom nije umeo najbolje da živi. Iz tog razloga je u nekoliko navrata nalazio da treba da prekine sa joga životnom filozofijom, jer je sve to bilo prejako za njega. Takođe je u početku osećao veliki napor i neprijatnost radeći joga asane, jer su ga mišići boleli i nije obavezno osećao veliku ugodnost. Sa druge strane je odbijao da sebi prizna kako je pomalo lenj. „Baš je to čudno“, razmišljao je Kristofer, „sve ono što je dobro čovek ne radi ili odbija da radi.“ Tada se setio kako drugi bez imalo napora piju gazirane sokove, puše i rade sve ono što skraćuje život i nanosi patnju. Međutim, ako bi i postojao kakav lek ili eliksir, čovek bi ga uzimao samo u krajnjoj nuždi ili nevolji. Iako Kristofer u početku nije bio previše uporan, shvatio je da bol, napetost i teskoba prestaju kada se dovoljno dugo rade asane. S vremenom je osetio da bol iščezava, a na to mesto dolazi snaga, britkost i sjaj. Takođe je primetio da je dovoljno snažan i pribran da sluša o drugima, a da ga to nimalo ne uznemiri. Ranijih godina je uvek lično ulazio u sve što se ticalo drugih ljudi i njihovih života. Radeći jogu nekako je razumeo da svako biće na zemlji ima neki svoj program i ritam života, te da nisu svi visoko spiritualno razvijeni, niti kadri da se menjaju. Nekada davno bi Kristofer upadao u žučne diskusije oko najmanjih i najbanalnijih stvari. Imao je potrebu da dokaže kako je u pravu i kako je njegov pogled na svet ispravan. Sećao se kako je jednom prilikom umalo izgubio dobrog druga pošto je izbila svađa oko toga da li je neki sada već zaboravljeni Englez dobio nagradu za književnost ili nije. Stvar nije bila nimalo bitna za Kristofera i njegovog prijatelja, ali u tim godinama nisu bili kadri da odvoje bitne od nebitnih stvari, što je bilo jedno od osnovnih načela joga prakse – baviti se stvarima koje su važne i ključne za razvoj. Istina, književna nagrada nekog Britanca nije zavredela da se uništi jedno divno prijateljstvo, ali ko bi to tada znao. Kristofer se prisećao kako je mnogo vremena bacio na opanjkavanje drugih i analizu nečijih života. Shvatio je da uvek može da radi nešto korisno i dobro, bilo da čita knjigu, meditira ili opere prozore koji su duže vreme bili umazani. Bacio se na razvoj, ali to je podrazumevalo i bolne promene koje su deo odrastanja svakog čoveka. Naime, setio se kako je Učitelj pomenuo da takav novorođeni i probuđeni Kristofer neće biti preterano poželjan u starom društvu, jer se strahovito promenio. Mnogi su ga odbacili zato što su umislili da je Kristofer pokondiren ili uobražen, a on je samo želeo da živi bolje. Jednostavno se nije mirio sa time da je rad u firmi vrhunac njegovog postojanja i ključna stvar zbog čega se našao zarobljen u svom telu. Bio je tužan što se niko ne raduje i ne veseli sa njime. Razmišljao je: „Kakva vajda od toga što sam dobio povišicu, ako to nikome ne smem da kažem? Kakva vajda od toga što sam kupio novi sat, ako ljudi oko mene odbijaju da ga primete? Zar baš o svemu moram da ćutim?“

Drugari iz stare gostionice su okretali glavu i pretvarali se da ga ne primećuju. Kristofer je povremeno patio zbog toga, ali je naučio da teške i bolne lekcije služe za razvoj ličnosti. Osećao se kao da je u rukama veštog stolara koji od velikog i beskorisnog komada drveta pokušava da napravi neki praktičan predmet. U nekoliko navrata je pokušao da održi staro prijateljstvo što se pokazalo kao utopistička ideja. 

Naime, ranijih godina je drugovao sa usamljenom ženom koja se nesrećno zaljubila u nekog oženjenog i naočitog mladića. Njihovo druženje bi prolazilo tako što je Kristofer slušao tužne priče o neostvarenoj ljubavi. Međutim, sada je želeo da njegova prijateljica kaže nešto o sebi i povremeno sasluša Kristofera. Svaki pokušaj da se tako nešto izvede završio bi neuspehom jer je nesrećna žena imala svoju skučenu viziju života koju je ponavljala godinama. Konačno, iscrpljen i poražen, Kristofer je shvatio da su takvi pokušaji buđenja drugih prilično futuristička ideja, pa se pomirio sa time da će mnogi ljudi prosto otići iz njegovog života a da će na njihovo mesto doći svežiji, kvalitetniji i energični ljudi. I zaista, posle nekog vremena, Kristofer se sprijateljio sa izvesnim profesorom francuskog jezika, jednim lekarem i trgovačkim putnikom koji je privatno gajio pčele. Kristofer je bio zahvalan na novim darovima, te je uživao u druženju i razmenjivanju iskustava. Od jogina je naučio kako je važno da pažljivo sluša druge, ne prekida ih u govoru i ne nameće svoje mišljenje. Takođe je naučio da nije prijatno ljudima gurati pod nos njihove greške, slabosti ili zablude, te da je mnogo bolje prećutati sve i pustiti da drugi sami shvate gde greše. Sećao se kako je Učitelj jednom prilikom rekao: „Savet koji se ne traži uvek se doživljava kao kritika.“ Iako su ljudi mnogo puta čuli tako nešto, davali su savete i kad je trebalo i kad nije trebalo. Zbog toga je bilo mnogo patnje u svetu.

Posle nekog vremena, Kristofer je dobio od joga učitelja svoju mantru koja bi mu mogla pomoći u meditaciji. Naučio je da postoji mnogo tehnika meditacije i da one zajedno sa asanama predstavljaju snažno sredstvo za samorazvoj i napredovanje. Kristofer je naučio da meditacija predstavlja jedini momenat u kojem čovek „budno sanja“ suočavajući se sa svojim strahovima, nevoljama i svim što život nosi. Dok je slušao predavanje o meditaciji, pomislio je kako je to mačji kašalj u poređenju sa nekim drugim životnim lekcijama i izazovima, ali se u praksi pokazalo da meditirati i nije tako jednostavno. Kristofer je trebalo da se kroz meditaciju „uzemlji“ i dozvoli da se energija (prana) kreće nesmetano po telu obraćajući pažnju na tok disanja ili se usredsređujući na telo i najfinije delove na njemu. To bi značilo da se na neki način uspori tok misli i večito čavrljanje u čoveku. Međutim, u praksi se događalo da Kristofer u meditaciji misli više nego obično i to ga je u početku posebno frustriralo.

U meditaciji su se pojavljivale kojekakve slike koje često nisu imale veze sa realnim životom. Osim toga što se Kristofer raspravljao u meditaciji sa rođacima, kolegama na poslu, udovicom Martom i svakim čovekom koji misli suprotno od njega, često je viđao nesvakidašnje prizore – jednom prilikom je primetio da se oko njega vrzma neobična životinjica na biciklu izgovarajući neke besmislice. Svakako je jasno da je prizor bio samo plod njegove bogate mašte pomešan sa velikim stresom koji je svakodnevno doživljavao. Tada je shvatio da je njegov mozak previše zaposlen i u trenucima kada treba da odmara stvara fantastične slike koje su podsećale na roman nesretnog Bulgakova „Majstor i Margarita“. Kristofer je razumeo da to i nisu najbolje meditacije, te mu je mnogo vremena bilo potrebno da se opusti i prepusti lepoti unutrašnjeg bića. U nekim delovima meditacije razmišljao je o budućim poslovima, planovima, te se opterećivao zbog slabe zarade i kojekakvih drugih stvari. Tek posle nekoliko meseci upornog treninga uspeo je da opusti mišiće ramena i da mu čitavo telo bude mekano i opušteno poput paperjastog jastuka. Izlazeći iz meditacije shvatio je da ona u nekim trenucima može zameniti poslepodnevni odmor ili petočasovni san jer je iz nje izlazio potpuno osvežen, obnovljen i nekako preporođen. Nije tačno razumeo zašto se to dešava, ali je prihvatio da u tim trenucima „budnog sanjanja“ Kristofer obnovi mnogo više energije nego dok sluša priče svojih drugara ili peca pored mirne vode. Meditacija mu je konačno dozvoljavala da svoj kvalitet samoće prenese u društvo, gde su svi opažali da je smiren i staložen i da kvalitet društva prenese u svoju samoću koja se sastojala od života u tesnom potkrovlju. Na taj način je Kristofer naučio da bude sam sa sobom i da mu nisu uvek potrebni drugi kako bi život imao neki smisao. Sa druge strane, primetio je da ljudi oko njega vape i čeznu za društvom i da, prosto, nisu sposobni da barem nekada budu sami.

Samoća i nije tako strašna stvar“, razmišljao je dok je sedeo u svom skučenom stanu. Posle nekog vremena, Kristofer je u meditaciji dobijao odgovore na pitanja koja su ga mučila u svakodnevnom životu. Primetio je da se u tim trenucima otvaraju i neki kreativni putevi i ideje koje bi se mogle praktično iskoristiti. Stekao je utisak da je na neki način povezan sa svojim višim bićem koje se ne opterećuje previše trivijalnim i beznačajnim stvarima. Vežbajući i živeći po nekim joga načelima, Kristofer je retko kada bio potišten i depresivan. Prosto nije imao kada da bude takav. Niko više nije trebalo da mu objašnjava zašto nije lepo psovati, vređati druge, bacati smeće po ulici… Stvari su postajale kristalno jasne, te Kristofer nije morao da pohađa specijalnu obuku kako bi razumeo da slabima treba pomoći i da je dobro biti ljubazan ili skroman. Međutim, kako mu je telo ojačalo od asana, a duh poprimio neki drugi oblik, u njemu se počela buditi snažna seksualna energija koja mu često nije davala mira. To je predstavljalo veliki problem jer je Kristofer do tada živeo kao evnuh. Pošto se nije zavetovao na bramačariju (uzdržavanje od seksualnih aktivnosti), rešio je da okuša sreću i na polju ljubavi o čemu je slušao od svojih drugara koji su mahom bili oženjeni ili u nekoj emotivnoj vezi. Doduše, njegovi drugari i nisu imali šta posebno da kažu na temu ljubavi jer su verovali da je spoj muškarca i žene jednak spoju prevrtljive mačke i razdražljivog psa na lancu. Međutim, nije se previše zadovoljavao ovako jednostavnom ljubavnom filozofijom, pošto je njegovo telo govorilo da je potpuno sazreo za emotivnu vezu. Ovog puta mu je pomogla misao iz Biblije – „traži i naći ćeš“. Kristofer je negde naslutio da se lepa žena neće spustiti niz oluk u njegov stan željna ljubavi i milovanja, već je potrebno da se druži sa ljudima. Posle višemesečnog traganja, Kristofer je mogao zapisati u svoj Dnevnik da je upoznao lepu i mladu ženu po imenu Ivon koja traga za čovekom koji bi je voleo i poštovao.

„Ja bih mogao biti taj“, razmišljao je Kristofer kojem se mlada žena prilično dopala. Ovog puta je morao u praksi primeniti sve što je učio na joga akademiji. To je podrazumevalo divljenje, ljubaznost i davanje ljubavi. Kristofer nije štedeo komplimente, trudio se da ne laže i ne govori stvari koje se nikada nisu dogodile i u društvu lepe žene ne pominje šrafove, motore, boks mečeve i drugare koji su dangubili po kafanama. Ivon je bila prijatno iznenađena Kristoferom i svim onim što je radio i mislio. Međutim, Kristofer joj na prvom sastanku nije odao tajnu da se on takav nije rodio, već je takav postao napornim radom i željom za rastom u svakom smislu.

Kada je došao kod svog Učitelja obećao je sebi da će biti snažan kao hrast čije grane rastu u svim pravcima. „Toliko ću biti veliki i razgranat“, razmišljao je tada, „da se od moje krošnje neće videti nebo.“ Iako je tada Kristofer malo preterao u poređenju, negde duboko je osetio da je seme davno posejano i da je od istog semena niklo drvo koje nezadrživo raste. Svako je morao primetiti hrast koji je, prosto, stajao na putu. Kristofer je bio sretan što su se njegove želje uslišile.

Sada, kada je našao ljubav, Kristofer je razmišljao kako nije dovoljno da se menja samo iznutra. Promene su se morale manifestovati i u spoljašnjem svetu. Dok je radio jogu, svest mu se širila, te je postepeno uviđao na kojim mestima je davao malo energije, a gde se preterano iscrpljivao i trošio. Shvatio je da ne može do kraja života boraviti u svom potkrovlju, niti može beskonačno dugo raditi posao koji ne voli i ne uživa u njemu. Njegov rast je trebalo da prati i neke druge stvari, pa je rešio da se njima bavi i dovede ih na željeno mesto. Posle nekog vremena, dao je otkaz u firmi jer je u međuvremenu našao kreativniji i bolje plaćen posao.

Opraštao se sa svojim kolegama po čijim se licima videlo da su šokirani njegovim potezom i da će još dugo, dugo godina ostati na istom mestu. Zapravo, taj šok je bila prava kamuflaža za strah i nesposobnost da se bilo šta u životu promeni. Neki su čak i pokušavali da ga odvrate od toga, a neki su govorili da je Kristofer načinio opasnu grešku. Siguran posao, topli obrok i markica za gradski prevoz ulivali su sigurnost ljudima koji su čekali da ostare, pa da ih sa pozlaćenim satom i kratkim govorom pošalju u penziju. Kristofer nije pokušavao bilo koga da ubedi kako je njegov potez dobar, niti je želeo da primeti ljubomoru i zavist na licima službenika. Njega je mučilo nešto drugo. Posmatrao je sve te ljude i shvatio da ih uopšte ne poznaje. Silne godine je proveo radeći isti posao sa svojim kolegama, a da o njima ništa nije znao, niti je želeo da zna. Bilo mu je žao jer je shvatio da su mogli da se druže, razgovaraju, razmenjuju iskustva, raduju se i zajedno ispijaju kafu sa aparata. Napuštao je firmu, a nije znao ni da li je njegov kolega oženjen, ima li dece i čime se bavi u slobodno vreme. Obećao je sebi da takvu grešku više nikada neće ponoviti.

S obzirom na to da je našao novi posao, Kristofer je pohitao da se zbliži sa novim ljudima uvažavajući ih i povremeno tražeći koristan savet koji bi mu mogao pomoći. Potrudio se da ne sluša previše ogovaranja i prazne priče jer je naučio da ljudi koji jedan drugog klevetaju, pre ili kasnije postaju prijatelji, saveznici ili zajedno planiraju letovanje. Shvatio je da će sve te izgovorene prazne reči jednog dana vetar odneti ko zna kuda. „Ćutanje je zlato“, razmišljao je Kristofer obećavši sebi da će govoriti samo kada ima nešto da kaže, „a do tada ću raditi i truditi se da uštedim nešto novca.“

S obzirom na to da je učeći i radeći jogu toliko oplemenio svoj duh, odlučio je da sebi kupi lepšu odeždu, stare kočije zameni novim i preseli se u veći stan. Njegov novi stan je gledao na reku i u jutarnjim satima se kupao u sunčevim zracima. Kupio je nove gramofonske ploče sa umirujućom muzikom, a neke knjige je poklonio poznanicima jer su bile previše teške za njegov ukus, te je svoju malu biblioteku obogatio novim delima koja krepe duh i čoveka pokreću iz slatkog dremeža. Obećao je sebi da neće čitati autore koji su svoje knjige pisali na životnim iskustvima koja su se uglavnom sastojala od fatalnih grešaka i krupnih omaški. Sada je još trebalo da se oprosti od gazdarice Marte. Konačno ga je jednog toplog popodneva pustila u svoj stan puna straha i podozrenja. Kristofer je ušao mirno i polako se osvrnuo oko sebe. Marta je živela u stanu koji bi se mogao nazvati bunkerom. Kristofer je tada shvatio da je njegov pređašnji stan zapravo pravi raj u poređenju sa stanom njegove gazdarice. Primetio je ogroman crno-beli televizor ruske proizvodnje koji se nije često isključivao. Marta je priznala da sprava radi danonoćno. Stan je mirisao na stare i bolesne ljude koji su imali neko svoje vreme, ali ga nisu baš najbolje upotrebili. Bila je prilično uznemirena jer je gubila svog dugogodišnjeg stanara. Svi ljudi se vezuju za druge, te se i starica vezala za čoveka kojeg nikada nije podnosila. Kristofer je primetio da je Marta sitna ženica koja se jedva kretala. Živela je u siromaštvu, jadu i bedi, te se pitao gde li je odlazio novac od kirije. Odala mu je da zbog nemaštine prženu kafu meša sa raženim zrnom, te da na taj način uspeva da uštedi nešto novca.

„Tako je bilo i za vreme rata“, reče Marta tiho odmeravajući mladića. „I… odlučio si da odeš?“

„Istina je, gospođo“, reče Kristofer žaleći što joj ranije nije prišao ili barem nekada kupio nešto za jelo. Shvatio je da je njihov odnos bio zasnovan na bezrazložnoj mržnji i strahu koji im se uvukao u srce. Bežali su jedan od drugog, a da nikada nisu znali pravi razlog. Ljutio se na sebe što ranije nije stekao mudrost, nego se godinama mešao sa ljudima koji nisu voleli svoj život.

„Znaš…“, počela je Marta, „Tito je ozbiljno prešao Staljina. Igrao je na obe strane“, reče značajno.

„Tako dakle?“, bio je ljubazan Kristofer.

„Tako“, odvrati žena koja još nije u potpunosti prebolela ulazak sovjetske vojske u Čehoslovačku davne 1968.

Kristofer se malo rastužio jer Marta nije imala svoj život. Sve što je imala bilo je uskladišteno u sećanjima koja su se vezivala za daleku prošlost. Došlo mu je da zaplače, ali se pribojavao kakvu će reakciju izazvati kod sirote žene.

„Znate, draga Marta, nikada nisam imao prilike da razgovaram sa vama i sada mi je iskreno žao zbog toga. Žao mi je što nisam voleo ljude ili nisam bio sposoban da im se dovoljno približim.“

„Neka, neka…“, tešila ga je stara žena znajući da mu je teško, „biće prilike. Nego, da li bi mogao nešto da učiniš za mene?“

„Naravno!“, osetio je olakšanje, „samo kažite.“

„Znaš, ja sam šećeraš i jedva se vučem jer me boli desna noga. Volim nekada da pojedem crnu čokoladu jer je jeftinija i komad mesa, ali onako… bez one slanine i masnoće“, opisivala je Marta.

Kristoferu se steglo u grlu. Svih godina je mislio da Marta ne napušta kuću iz obesti, a tek tada je shvatio da je teško bolesna i nesposobna da se kreće. Kristofer se pitao koliko li je samo omaški i loših procena napravio u životu.

„Znaš, nisi ti baš tako trapav mladić“, reče Marta kao da mu je čitala misli.

Kristofer se samo nasmejao na to. Obećao je da će dolaziti u posetu kad god mu to slobodno vreme dozvoljava. Radovao se što je dobio još jednu bitku protiv mraka i straha koji mu se uvukao pod kožu. Kristofer je zaista čeznuo da neko svetlo dopre do njega kako bi se budio sretan i isto tako išao na počinak. Bio je zahvalan što je spoznao joga filozofiju i počeo da živi ono što je oduvek i želeo – što lakše i što bolje.

Prošlo je dve godine i Kristofer je mnogo toga naučio i mnogo toga promenio. Više niko nije mislio da je trapav ili izgubljen čovek. Upoznao je nove ljude, zaradio nešto novca, povremeno putovao. U međuvremenu se i oženio. Jednom prilikom je u večernjim satima svratio do stare krčme u kojoj je ostavio dobar deo svoje mladosti. Želeo je da vidi kako su momci iz kraja i ima li kakvog napretka. Zapazio je stari enterijer i konobaricu koja se godinama žalila na proširene vene. Pogledom je preleteo po prostoriji i primetio grupicu ljudi koje je nekada davno zvao svojim drugarima. Kada su ga ugledali, činilo se da su se pomalo uskomešali i ustalasali, ali to je sve ličilo na lažni talas koji bi istog momenta trebalo da postane mirna i ustajala voda. Više nisu imali energije da viču u prazno i smeju se stvarima koje nisu bile nimalo smešne.

„Ej, stari, dugo te nije bilo“, neko je dobacio, „sedi malo sa nama i popij jednu da ne gubiš vreme.“ Siroti čovek je mislio da je život bez čašice zapravo gubljenje vremena. Kristofer se tog trena vratio u ranu mladost prisetivši se kako je pecao pored reke sa starim pecarošima. Pored njih je često sedeo doktor Emil, tada još student medicine, čitajući neke teške i debele knjige. Kada bi ga pecaroši videli kako se zadubio u učenje, dobacili bi mu: „Ej, Emile, uzmi i zabaci udicu, pošto ionako gubiš vreme.“ Tek tada, u krčmi, shvatio je koliko je taj prizor bio smešan i tragičan istovremeno. Siroti ljudi su mislili da Emil gubi vreme, a sada je isti radio kao kardiohirurg u Bostonu.

„A?“, trgao se Kristofer iz razmišljanja, „neću ništa da pijem, došao sam samo da vas vidim. Neko vreme neću biti u zemlji, pa rekoh da navratim. Šta ima kod vas?“

„Nema ništa“, dobacio je neko, „korak napred dva nazad… tako to ide. Ti?“

„Kod mene se toliko toga promenilo“, počeo je Kristofer, „stvari više nisu kao pre.“

„Dabome da nisu!“, prekinuo ga je Hios koji je na neki način, iako mašinovođa, u ovom slučaju bio glasnik bogova jer je upoznao Kristofera sa Katrin koja ga je uvela u jogu, „nekada smo se družili, a sad te i ne viđamo. O tebi slušamo samo preko razglednica. Mnogo si se promenio. Ni rođena majka te ne bi prepoznala. Znamo da si zaradio novac, ali što si, brate, napustio staro društvo? Više ti nismo dobri, a? Nismo na tvom nivou?“

„Nije to“, reče mirno Kristofer ne želeći da se brani, „moj život se promenio i gledam da što više naučim i uradim. Čini mi se da nemam toliko vremena za neke druge stvari. I dalje ste moji prijatelji.“

„Eh…“, vrteo je glavom Hios nezadovoljan onim što čuje. Drugi su gledali u stranu ćutke izražavajući svoje negodovanje i neslaganje.

„Novac iskvari čoveka. Tako je bilo i tako će uvek biti“, solomonski je zaključio Hios.

Kristoferu je bilo žao što niko ne vidi njegove unutrašnje promene, nego su ljudi mislili da se u međuvremenu silno obogatio. Nekako je osetio da je ovaj susret zapravo kraj jednog i početak novog života. Ovog puta je želeo da se u to lično uveri.

Posle nekog vremena, Kristofer se srdačno pozdravio sa svima i krenuo ka izlaznim vratima. Najednom se zaustavio i okrenuo prema ljudima koje više nije poznavao:

„Ljudi, zaboravih da pitam, kako je Švejk?“

U tom trenu su svi podigli glavu kao da ih je neko probudio iz vekovnog sna.

„Zar nisi čuo?“, bio je najhrabriji Hios.

„Čuo? Šta?“, iznenadio se Kristofer.

„Švejk je pre nekoliko meseci iznenada umro.“

„Kako umro?“, zaprepastio se Kristofer, „pa jedva da je navršio četrdesetu!“

„Tako je to, stari moj, najbolji uvek rano odlaze. Zle ponekad i bog zaboravi!“ Hios je verovao da dobri ljudi ne žive dugo, a zlice obavezno prebace stotu.

Kristofer je žurio da napolju ugrabi svež vazduh. Čuo je kako po njegovom izlasku grupa ljudi postaje žustrija i kako se vode neki razgovori koji nisu govorili u prilog njegovoj ličnosti. Nije im zamerao na takvom ponašanju. Kristofer je znao da je došlo vreme za rastanak. Međutim, rastanak nije obavezno morao nagovestiti tugu. Kristofer je pomislio kako je ljudski život poput velikog brda od kojeg se ne vidi Sunce, niti druga strana. Međutim, svako bi mogao naslutiti da sa druge strane brda takođe postoji neki život i neki ljudi. Nevolja je bila u tome što se mnogi nisu odvažili da pređu sa druge strane. Setio se sirotog Švejka koji je imao zlatne ruke, dar Mikelanđela i večitu tugu jednog starca. Kristofer je obećao sebi da će se truditi i naporno raditi. Još jednom se nežno u sebi zahvalio Učitelju na svemu što je od njega dobio i naučio. Pogledao je u zvezdano nebo i ponovo zapazio pun Mesec koji je, čini se, ovog puta gledao samo u Kristofera.

Ponovo se prisetio kako je u detinjstvu na Mesecu uočio usta i sanjive, tužne oči. Na tren se zapitao da li zaista ima istine u svemu tome, a nakon toga je krupnim koracima nastavio da grabi kroz noć.

Posvećeno Predragu Nikiću

                                                                                                                     Daniel Šijaković