8.
„Prijatelju moj, dobrodošao među žive“, reče Orfelin duboko zavaljen u svoju naslonjaču. „Sećaš se da sam ti to nekada davno rekao, pre mnogo godina?“
„Sećam se“, reče Noa setno. „Vratio sam se u neke stare dane i pokušao da oživim ono vreme kada sam se toliko radovao. Imao sam najlepšu ženu na svetu, par knjiga i ploča. Imao sam jedan san, dve-tri uljane slike, jednog starog papagaja i ništa... ništa više, a čini mi se da sam toliko bio ispunjen. Kao da sam ceo život uložio u nekoliko sretnih godina.“
„I ovo vreme je lepo, ali na neki drugi način“, reče Orfelin. „Neki ljudi imaju sećanja, uspomene... Neki nemaju ništa, a opet su budalasto sretni. Neki misle da je život patnja…
