Daniel Šijaković

8.

„Prijatelju moj, dobrodošao među žive“, reče Orfelin duboko zavaljen u svoju naslonjaču. „Sećaš se da sam ti to nekada davno rekao, pre mnogo godina?“

„Sećam se“, reče Noa setno. „Vratio sam se u neke stare dane i pokušao da oživim ono vreme kada sam se toliko radovao. Imao sam najlepšu ženu na svetu, par knjiga i ploča. Imao sam jedan san, dve-tri uljane slike, jednog starog papagaja i ništa... ništa više, a čini mi se da sam toliko bio ispunjen. Kao da sam ceo život uložio u nekoliko sretnih godina.“

„I ovo vreme je lepo, ali na neki drugi način“, reče Orfelin. „Neki ljudi imaju sećanja, uspomene... Neki nemaju ništa, a opet su budalasto sretni. Neki misle da je život patnja i ništa se neće dogoditi da bi se to promenilo. Neko je sakupljač snova ili utisaka, a sve to jednom mora odbaciti kada nas stari splavar bude prevozio preko duboke, nemirne reke. Više se ničega nećemo sećati, a sve smo tako brižljivo sakupljali, ljubomorno čuvali, naši albumi, naše slike... sve će to požuteti i često nećemo imati prilike, a ni želje da se podsećamo. Misliš li da će neka zaljubljena žena hitati da gleda stare fotografije nekog čoveka iz prošlosti? Misliš li da će se neki zaboravljeni slikar vraćati platnu na kome je naga žena koju je voleo? Neće, prijatelju moj, a i kada bi to učinio u sebi ne bi pronašao ništa. Samo mrak i glupu potrebu da se oživi što je mrtvo, spaljeno i davno, davno zakopano.“

„Kako si ti mudar čovek“, reče Noa, posmatrajući svog prijatelja sa divljenjem. „Voleo bih da imam tračak svetla koji širiš oko sebe. Voleo bih da budem kao ti.“

„O, ti sigurno ne bi voleo da budeš kao ja. Misliš da je lako razumeti bolest, smrt ili napuštanje? Misliš li da je lako sedeti sa slabim i nežnim ljudima kojima treba uteha, jer ih ja ne mogu izlečiti? Na kraju krajeva i ti si poseban čovek, a celog života si se branio od toga“, reče Orfelin prigušenim glasom.

„Kako misliš poseban? Pa, ja sam samo jedan običan čovek“, branio se Noa.

„Tebi je lakše da poveruješ kako si običan, samo da se ne bi suočio sa sopstvenom senkom. Šta misliš, zašto si imao sve te proročke snove i znamenja? Misliš li da je sve to bila neka frojdovska ili jungovska budalaština?“

„Hoćeš da kažeš kako sam bio u kontaktu sa višim silama?“, pitao je Noa glasom malenog dečaka koji se izgubio u velikom gradu.

„Naravno da jesi i ti si neraskidivi deo svega toga. Mnogo ti je lakše bilo da poveruješ kako si skromni stolar, obućar ili ne znam šta. Problem posebnih ljudi je taj što oni često i ne znaju da su takvi. Čak i da se pojavi neko i ponudi nam takvu mogućnost, kategorički ćemo ga odbiti. Pa, Hrista ljudi nisu prepoznali, a bio je toliko čist, kao kapi rose. Retko kada ljudi imaju pravu sliku o sebi i drugima, zaista retko. Antonija je bila posebna žena i znala je to, ali je vešto krila od drugih. Oduvek je znala da je njen put poseban i da se razlikuje od života drugih ljudi“, reče Orfelin.

„Kako to misliš? Antonija je znala nešto što ja ne znam?“, navaljivao je Noa.

„Da... znala je mnogo toga. Mnogo više nego što je potrebno za ovaj život. Pre mnogo godina mi je rekla: „Molim te, kada odem, pričuvaj mi Nou. Toliko se plašim da se neće snaći, toliko brinem da će zalutati. Brinem da nikada neće razumeti zašto sam otišla i ostavila ga samog na vetrometini.“

„Posle toliko godina mi kažeš da je Antonija sve znala o svojoj bolesti i smrti, o gubitku deteta, o strašnim snovima koji su me proganjali, o samoći koju sam nosio?“, pitao je Noa suznih očiju.

„O, da... znala je nešto o tome i još mnogo više. Bila je to neobična žena koja je tiho nosila svoju posebnost. Možeš li zamisliti koliko je imala ljubavi za tebe, možeš li to razumeti? To je kao da se dvoje mladih bolesno i strasno voli, a jedan od njih zna da će nekog leta gospodnjeg sva ljubav biti samo stih ili uspomena i da sve to zna, a da srce ne zatreperi, a da duša ne pukne od tuge. Kao kad stara majka šalje sina jedinca u rat i zna, stara majka, da se to ludo, mlado momče nikada neće vratiti, jer je prevelika ludost i gordost njegova, a ona, sirotica, mora sa time živeti, poslednji put ga gladeći po obrazu, poslednji put ljubeći njegovo krupno, vlažno, dečačko oko. Možeš li da zamisliš kolika je njena ljubav bila prema tebi?“, reče Orfelin pun nekog mira i strpljenja. Noa je shvatio da nije poznavao ženu koju je celog života voleo. Shvatio je da je život jedna velika, zamršena igra i zabava koja na kraju nikome ne prija, jer je toliko pogrešnih procena, toliko nejasnih situacija. Noa je shvatio koliko je samo bio slabiji od te krhke žene misterioznog lica. Tek tada, u nekim jako zrelim i dubokim godinama je razumeo koliko je žena, zapravo, snažnija od muškarca i koliko ta sićušna, nežna bića pate u ovom životu jer se muče, rađaju, podnose da im muškarci izrabljuju tela čak i kada nemaju želju, kako ih hormoni i emocije ubijaju i bacakaju, i bi mu žao ovog sveta koji je razapet između istine i potpune iluzije. Noa je negde u dnu svog zamršenog bića strepeo da zaplače jer srce, ovog puta, to ne bi moglo podneti. I kao da je iznenada razumeo neke božanske mudrosti koje drugi ne spoznaju vekovima lutajući po svetovima. I dok je tog momenta negde u bilo kom delu sveta neki nesrećni čovek besneo na svog rođaka jer ga je oklevetao i povredio, i dok se neko prikradao da ubije, povredi ili obeščasti neku nesretnu dušu u gluvoj noći, i dok se negde sin ljutio na oca zbog komada nepodeljene zemlje, i dok su sedeli tako samotni, Noa je, tek tada, po prvi put, iskreno i nevino razumeo u kolikoj je zabludi čitav ovaj iskrivljeni svet. Orfelin je dugo posmatrao svoje dugačke prste i zašiljene nokte kao da je nešto novo video na njima, neku liniju, brazgotinu ili vodilju, te se mogla uočiti seta na njegovom licu, mudrost i nova bora koja nije toliko imala veze sa godinama koliko sa iskustvom koje su doneli ljudi, selidbe i kiše. Bio je to čovek koji će napustiti ovaj svet potpuno misteriozno, kao što je i došao, a da niko gotovo ništa neće znati o njemu.

„Nikada mi neće biti jasno zašto su te se ljudi bojali kada si pre mnogo godina ušao u pivnicu? Sećam se da su gosti utekli kao da su videli avet. Šta to kriješ od mene, prijatelju? Ko si ti? Zašto te se plaše ljudi koji su rođeni bez straha?“, pitao je Noa oprezno i nespretno.

Orfelin se nasmejao tek toliko da su mu se zabeleli očnjaci. Bio je miran i nije se moglo videti uzbuđenje na njegovom licu.

„Vidiš, nije dobro da sve znaš jer bi te to moglo uznemiriti. Srce ti je radoznalo, prijatelju, i u njemu može stati toliko straha da čitavog života ne budeš spokojan. Ne kopaj tamo gde te vuče sumnja i divljenje, nego tragaj tamo gde si slab. Pre nego što saznaš nešto o meni moraš prvo sebe da upoznaš. Čitav ovaj svet je čista magija i sve funkcioniše po njenim zakonima. Možemo da činimo šta nam je volja, možemo pokrenuti brda, budni sanjati, možemo mislima putovati, lečiti i voleti druge. Možemo govoriti sa vetrom ili drvećem ako nam je volja. Možemo izvrnuti ovaj svet naopačke. Sve to možemo, ali ne smemo zloupotrebiti Prirodu. Ništa nije strašnije od toga kada čovek menja događaje i povredi druge. Nikada se ne smeš ogrešiti u tom polju. Dok smo živi, Noa, dužni smo da volimo i poštujemo druge. Ništa čovek ne može uraditi na tuđu štetu, a da se gorko zbog toga ne kaje. Ne postoji biće koje ne podleže tim zakonima. Često zelenaš ili mučitelj brzo postane žrtva i mučenik, a u najboljem slučaju gleda kako najdraži ljudi oko njega umiru najstrašnijom smrću, a da on ne može ni prstom maknuti. Brzo čovek izgori u svojoj podmukloj želji i ne stigne da okusi slast greha. Vodi računa šta pitaš, Noa, jer nismo svemu dorasli. Danas ću te upoznati sa nekim dragim ljudima. Mislim da će ti prijati.“

„Upoznaćeš me sa svojim prijateljima?“, pitao je Noa radoznalo.

„Hm, prijatelji... teško je to reći...  jako su zanimljivi. Videćeš koliko je različitih sudbina na tako malom mestu“, reče Orfelin oblačeći svoj kaput od mekog tvida.

Za nepuna četvrt časa su se našli pred velikom, železnom kapijom ispred koje su se igrala dva mlada dobermana. Uska staza popločena klesanim kamenom je vodila do velike kuće u dnu dvorišta. Pored staze su rasle divlje ruže i neko sitno rastinje nepoznatog porekla. Dvorište je bilo ograđeno visokim zidinama koje su ljubomorno čuvale unutrašnjost od pogleda znatiželjnih prolaznika i suseda. Vlasnik je bio domišljat, pa je posadio bršljan koji je puzao po ogradi kao da se na taj način branio od spoljnjeg sveta. Ispred kuće je stajala česma i pored nje veliki srebrni bokal. Kuća je delovala sablasno. Ličila je na stare engleske građevine duboko zabačene po unutrašnjosti. Bila je stara i pravljena po ukusu nekog samca ili čudaka. Prozori su bili uski i izduženi kako bi što manje svetlosti primili, a ulazna vrata su bila ogromna i napravljena od orahovog drveta. Na ulazu je stajao matori batler, dugačak i suv. Učtivo je primio goste i odveo ih u dnevni boravak. Sve prostorije su bile mračne, a u nekim je nameštaj bio pokriven belim platnom. U kući nije bilo cveća, a nameštaj je bio glomazan i neudoban. Dnevni boravak je delovao nešto prijatnije. Na sredini je stajao veliki sto i oko njega su sedeli ljudi. Žamor je ispunjavao prostoriju i svi su bili dobro raspoloženi. Soba je bila zadimljena duvanskim dimom da su se prilike jedva prepoznavale. Činilo se da nema ventilacije.

„O, prijatelju, tebe čekamo. Dobrodošao!“, reče domaćin koji je prišao Orfelinu i srdačno se rukovao. U kontaktu dvoje ljudi osećala se neusiljena radost i poverenje. Domaćin je bio čovek krhke i nežne građe, pogrbljen u hodu. Delovao je kao da je desna noga nešto kraća, te je neprimetno hramao.

Zvao se Eduard i bio je vanbračni sin nekog fabrikanta čiji su poslovi propali. Živeo je sam u velikoj kući, a do novca je dolazio tako što je trgovao deonicama. Njegov porok je bio taj što je pio mnogo kafe i obožavao je slatkiše. Živeo je povučeno i izolovano, dok su drugi završavali njegove poslove. Eduarda su ljudi voleli, ali je nekako odabrao život u tišini. Retko se dešavalo da se ljudi kod njega okupljaju. Govorili su da je povredio nogu tako što je pokušao leteti gomilom helijumskih balona i da mu je to pošlo za rukom, mada se posle nekoliko trenutaka stropoštao sa velike visine u susedovo dvorište, gde je, na sreću, ostao živ. Noa je mogao primetiti za stolom tri žene i dva muškarca. Dve žene su bile srednjih godina, a jedna je bila mlada i posebno se isticala lepotom. Razgovor za stolom je tekao opušteno i Noa je polako uspevao da se zbliži sa svakim i sazna ponešto interesantno iz njihovih života. Žena preko puta njega se zvala Kristin. Imala je tople crne oči i debelu donju usnu. Lice joj je bilo mladoliko i sitno sa gotovo neprimetnim nosem na njemu. Kristin se nikada nije udavala i živela je sa svojim sestrama u staroj porodičnoj kući. U mladosti je volela čoveka koji ju je potpuno probudio i promenio. Nikada do tada nije srela nikog sličnog. Bio je plav i visok, meke, čekinjaste brade, dubokih, zelenih očiju pune vode. Jednom mu je neka stara žena rekla: „Nikada nećeš biti sretan, sinko, jer ćeš celog života  lutati.“

On se samo nasmejao na to. Kristin ga je zavolela potpuno iskreno i nevino bez trunke opreza, onako kako samo jedna mlada devojka može voleti. Imao je zlatne ruke i umeo je sve napraviti njima.

„Napravi mi pticu“, molila ga je Kristin.

On bi joj od drveta napravio najlepšu pticu koju je oko videlo.

„Napravi mi ključ kako bih uvek mogla da zavirim u tvoje srce“, govorila je i on joj je napravio ključ.

Jednog dana je stao pred nju onako suv i visok i rekao je: „Sada moram da idem i nećemo se više nikada videti.“

„Ali zašto? Sve imaš kod mene... vernost i ljubav... ali zašto... kada te ja toliko volim?“, plakala je i preklinjala mlada devojka.

„Nemoj otići jer ja više nikada neću biti ista. Nemoj otići jer posle tebe Sunce više nikada neće grejati isto.“

„Sve i da je tako...  zovu me gora i voda i moram te napustiti. Oprosti mi... ako možeš, moje najodanije, nevino biće.“

To je rekao i zaista se više nikada nije vratio. Prošle su godine a da ga Kristin više nikada nije videla, niti čula glas o njemu.

„Znam da je živ“, rekla je Noi, „još uvek čuvam ključ koji mi je napravio. Još uvek mogu čuti kako mu srce uznemireno lupa.“

Noa je ćutao dok su niz ženine obraze tekle krupne, vrele suze. Pitao se zašto sve to mora slušati i bi mu žao te usamljene duše koja pod jastukom drži drvenu pticu i ključ.

„Mora da ste ga jako voleli“, reče Noa nekako nespretno, ali pun neke brige i samilosti.

„Volela? Ja tog čoveka nikada nisam prebolela. Posle njega nisam pogledala nijednog muškarca. Nije prošla noć, a da se ne pomolim za njega i poželim mu dobro. Iako me je povredio i otišao, nisam prestala da mu želim dobro, ali... nekako mislim da se nije snašao. Nekako mislim da mu je duša pusta i umorna od bežanja. Mislim da nikada nije imao hrabrosti da stvori dom i porodicu. Verujem da se jako plašio.“

„Da li ste nekada razmišljali da opet nekog zavolite i nastavite život?“, zanimao se Noa.

„Jesam...  mnogo puta, ali sam shvatila da ga nisam prebolela. Neko drugi bi pored mene jako patio. Neko drugi bi mi grejao postelju, a moja duša bi bila miljama daleko. Pre ili kasnije bi taj čovek osetio moj nemir i prepoznao moju tajnu. Pre ili kasnije bi video da sam svakog proleća nemirna, da stojim pod procvalim drvetom i čekam nekog. Nikada nisam prestala da ga čekam. Mislim da ljudi ne treba da upliću druge u svoje živote dok ne reše stare rane. Jer kad se to desi... ostane samo mržnja i nepremostivi jaz.“

„Vi ste jedna mudra žena“, reče Noa.

„Ne... ja sam usamljena žena, a samoća vam daje toliko vremena da razmišljate o svemu i život vidite na sve moguće načine. Ako za nekog kažete da je mudar, znajte da je sam ili nosi neku tragediju. Ako neko vreme provedete sa tom osobom shvatićete da najbolje stvari dolaze iz patnje, najbolje knjige, najbolja dela, najlepše pesme...“

Da bi skrenuo razgovor koji je povredio uplakanu Kristin, Noa se telom okrenuo ženi koja je sedela sa njegove desne strane. Nije mogla imati više od četrdeset godina. Zvala se Iman i radila je kao prevodilac u jednoj propaloj izdavačkoj kući. Usne su joj bile pune i rumene, a oči zagasito plave. Imala je ogromne grudi koje su gotovo ispadale iz dubokog dekoltea. Žene su je mrzele jer su njihovi muškarci bili opčinjeni njenim grudima i ona ih je provokativno pokazivala.

Jednom su nekakve goropadne žene napravile toliku pometnju da su tražile od sveštenika da joj zabrani dolazak u crkvu.

„Ona to namerno radi, bestidnica...“, razgalamila se jedna nervozna domaćica. „Namerno se tako oblači i zavodi naše muževe, koji posle toga idu u kafanu da piju.“

„Zbog nje naši muževi nedeljom ne dolaze na ručak“, umešala se neka Nemica, čiji je muž radio na železnici.

Sveštenik je imao mnogo problema da objasni usplahirenim ženama kako su velike grudi kod Iman, zapravo, božje delo i da se tu ništa ne može. Jednom je čak i zapretio da će razgovarati sa njom. Jadni sveštenik nikada nije prišao Iman, a nekako se činilo da izbegava susret.

Valjda sveštenik nije smeo da iskuša koliko je njegov Bog veliki i koliko je njegova vera jaka. Iman je volela da se karta, galami i peva. Radila je šta je htela i zbog toga nije bila omiljena.

„Uvek sam činila što je tražilo moje telo i nikada nisam zažalila zbog toga“, reče Noi i namignu mu. „Uvek sam se trudila da što više uživam. Nikada nisam mučila telo jer je ovaj život jako kratak“, reče filozofski.

Noi se dopalo to što neko živi za svoj groš i ne mari mnogo za radoznali svet. Krišom je posmatrao Iman i primetio koliko odiše toplinom i koliko je života u njoj, te se priseti svog života provedenog u strahu i računici. Osetio je koliko je ona jednostavna i kako se prepustila da je vode osećaji, strasti i uživanja. Posmatrao je njene sočne usne kako dodiruju vinsku čašu i bi mu milo što ju je upoznao.

Žena koja je sedela do Kristin se zvala Olena. Bila je lepa onoliko koliko jedna hladna ruska zima u sebi nosi lepotu i propast. Ruska lepota koja je decenijama nastajala pod teškim uslovima, socijalizmom i idejom da se ljudska sloboda i dostojanstvo može ubiti u Sibiru ili hladnim ruskim stepama. Lepota koja nastaje kod žena koje znaju da će se spasiti samo ako liče na anđele. Noa je shvatio da najlepše žene žive u siromašnim zemljama. Olenu je zapazio još dok je bila mlada neki njujorški fotograf koji je bio zaljubljen u rusku divljinu. Bio je to sredovečan, omaleni muškarac, retke, riđe kose i pegavog lica. Svoj posao je radio dobro i njegove fotografije su se lako prodavale. Umeo je uhvatiti trenutak, ljudsku žalost ili propast. Niko nije mogao lepše prepoznati zalazak sunca od njega. Kada bog čoveku oduzme lepotu, tada mu izoštri čula i želju za životom. Takvi ljudi su hrabriji, izdržljiviji i potentniji, jer jednostavno nemaju drugog izbora. Olena je ovu priliku shvatila kao šansu za beg iz zemlje gde su se debele i teške matematičke knjige prodavale za dve kopejke, gde nafta i gas izviru na svakom mogućem mestu, gde su mnogi geniji umirali od hladnoće po nekim zabitima i gde više život nije imao nikakvog smisla; u zemlji u kojoj je bog bio manji i bedniji od Ničeovog Boga. Ubrzo se Olena udala za slavnog fotografa i otišli su da žive u Njujork.

Njen muž je imao divan stan na tridesetom spratu nebodera. Stan je uredio njujorški arhitekta, izvesni Vilson, i sve je načinjeno kako bi se u njemu čovek osećao kao u raju. Olena nije sanjala da takav svet postoji. Sve je bilo božanstveno, samo što Olena nije volela tog čoveka. U njoj je živela divlja, buntovna priroda i ona se u tom velikom gradu osećala kao pripitomljeni vuk, uvek spreman da zarije svoje očnjake u ruku koja ga miluje.

Njen muž je bio dobar čovek, ali nesiguran. Njegova koža je bila sva izranjavana i rošava. Bolovao je od retke kožne bolesti i sa teškom mukom je nosio to. Osećao bi odvratan svrabež koji ga je činio napetim. Imao je ogroman seksualni apetit i u danima kada nije putovao i radio, satima bi imali odnose i bio je potpuno nezasit. Olena nije volela tog čoveka i nije volela njegovo telo. Posle odnosa je često odlazila u kupatilo i povraćala. Njemu to nije smetalo. Jedne večeri kada se umoran vratio sa snimanja ugledao je Olenu kako sedi na kauču. Pored nje je stajao veliki kofer.

„Ideš?“, pitao je fotograf ostavljajući kaput u predsoblju.

„Da... ne mogu više. Ne mogu te više lagati. Ne volim te i mislim da te nikada nisam volela. Ti si dobar čovek, ali ako ne odem mrzeću te dok budem živa.“

„Razumem... ali zašto mi ranije nisi rekla?“

„Nisam mogla... toliko si bio dobar prema meni. Toliko sam jadna... „

„Nemoj...“, reče fotograf, „iskrena si prema meni i poštujem te zbog toga. Ulepšala si mi život, davala mi svoje telo. Ti si lepa žena i vreme koje sam proveo sa tobom je moje najlepše vreme. Najbolje dane sam proveo sa tobom. Plašio sam se da ćeš ranije otići", reče sipajući viski u široku čašu. "Daću ti nešto novca da započneš novi život. Boli me što odlaziš, ali te ne mogu na silu držati.“

„Ne mogu uzeti taj novac... sramota me je“, reče Olena.

„Ma, daj... svi mi volimo novac. Nemaš se čega stideti. Nego... razmišljao sam da li bi učinila nešto za mene?“, pitao je fotograf.

„Ne znam kako mogu da ti pomognem?“

„Pa... spavaj još jednom sa mnom ... pred odlazak“, reče fotograf.

„Ali zašto... zašto to činiš?“, upita Olena.

„Ne znam ... jače je od mene. Seks je nešto čime umirujem svoje strahove i svoju bolest. Ljudi su se gadili mog tela i zbog toga sam se trudio da što bolje upoznam žensku anatomiju. Misliš da sam jadan... žališ me?“

„Ne mislim ništa...“, reče Olena, „baš ništa ne mislim...“

„Dobro...  onda skini gaćice i dođi“, zapovedničkim tonom reče fotograf.

Olena se iste večeri našla na njujorškom aerodromu čekajući let za Evropu. Nervirala se zbog buke, žamora ljudi, užurbanih prilika. Nije osećala mučninu. Bila je sretna zbog slobode. Bila je sretna jer je rekla istinu. Po prvi put u njenom životu istina nije bila kažnjena. Posmatrala je ček koji je ispisao njen bivši muž. Žalila je tog čoveka, ali nije razumela zašto. Nikada nije vikao na nju, bio je učtiv.

 „Kad bi muškarci znali šta je žena spremna da istrpi i podnese...“, pomisli setno.

 Nedugo zatim Olena je saznala da je njen bivši suprug oženio Alžirku mnogo mlađu od sebe. Ljudi su govorili da je crna kao crna Afrika i da ima telo mladog pantera. Njen bivši muž je voleo egzotične žene. Znao je da sve u životu ima cenu i bio je spreman da plati. Njen muž je skupo plaćao svoju nesigurnost i ružnoću. Olena mu više nije zamerala. Zaista mu nije imala šta zameriti.

Bila je to priča Olene koja se izborila za svoju slobodu. Noa je sve pažljivo slušao i pitao se zašto mu se ljudi poveravaju i pričaju o svojoj intimi. Nije bio obremenjen pričama, ali je rado slušao i uživao u detaljima. Shvatao je da svi imaju bogata iskustva i da nijedna duša na ovom svetu nije toliko prazna. Noa je po prvi put video sve ove ljude, ali su mu bili jako dragi. Bez obzira kakvu je ko ispovest imao, svi su delovali kao porodica. Noa je tek sada razumeo zašto je dobro da ljudi ne budu sami. Kada je čovek sam tada misli da je njegova nevolja najveća. Tek kada se pomeša sa drugima shvata da ovaj svet zapravo ne vapi za samoćom, već čezne za ujedinjenjem.

Muškarac koji je sedeo na čelu, iako su takva mesta predviđena za domaćina, se zvao Hajnrih. Delovao je kao da je zašao u pedesete, ali je dobro oko posmatrača moglo primetiti da je znatno mlađi. Imao je veliku brazgotinu na desnom obrazu za koju ljudi kažu da ga je neki dužnik  posekao nožem. Njegove sanjive oči su samo zavaravale ljude da nije dovoljno budan. Hajnrih je bio sposoban da primeti i najmanji pokret i najmanju mimiku. Neko ko je dobro poznavao ljude mogao bi zaključiti kako je strahovito razvio svoja čula. Posle traume, koju je doživeo od napadača kojem je pomagao, Hajnrih je postao čovek-mačka. Niste mogli pomisliti na njega, a da vas ne oseti. U sebi je razvio čuvara koji je uvek bio oprezan i budan. Hajnrih je bio lekar koji se razočarao u medicinu i ljude. Nekoliko puta je prisustvovao izlečenju ljudi koje je zvanična medicina otpisala. Bolelo ga je što su njegove kolege sve radile zbog novca, a niko od njih nije izistinski voleo ljude. Bolelo ga je što je svaki stariji lekar želeo spavati sa mladom studentkinjom i medicinskom sestrom. Mrzeo je svoj posao, ali je jako voleo svoje pacijente. Ubrzo je postao prvi lekar koji je živeo skromno i nije imao novca. Posle više godina bavljenja medicinom povukao se i počeo pisati kratke priče koje su se dobro prodavale. Živeo je od svojih priča i od svojih sećanja. Međutim, nikada nije izlečio razočaranje iz prošlosti. Nije imao problem sa bolesnim ljudima. Imao je problem sa zdravim ljudima. Nisu ga brinuli bolesni, već su ga brinuli zdravi.

„Kakve to priče pišete?“, pitao ga je Noa.

„Pišem patetične priče pune otrova, jer sam i sam otrov“, reče  krišom odmeravajući Nou. „Takve priče se dobro prodaju i takve priče mi donose novac. Znate ono...  o propaloj mladosti, lošem braku, o pijancu koji svoj život posmatra kroz flašu lošeg vina.“

„Šta vi radite?“, pitao je Hajnrih kao da ga to stvarno zanima.

„Ništa posebno...“, reče Noa koji je tog trenutka shvatio da živi jedan običan život i da ne zna pričati o sebi, a da ne pomene Antoniju. Shvatio je da propušta mnoge stvari, ali nije žalio zbog toga.

„Da li vam se dopada London?“, pitao je Hajnrih posmatrajući dno dugačke, kristalne čaše.

„O, da...  jednom prilikom sam bio tamo pre mnogo godina sa pokojnom suprugom. Sećam se da je vazduh bio lepljiv i vlažan. Sedeli smo u jednom malom kafeu pored Temze, čitali novine i posmatrali reku. Takođe pamtim da je bilo puno Preverovih fotografija po zidovima kafea. Zašto me to pitate?“, zanimao se Noa.

„Tamo padaju teške i sumorne kiše...“, nekako otegnuto izusti Hajnrih.

„Osećam da mi težina vazduha pritiska grudi. Tamo žive čudaci. Tamo mi je mesto. Vas boli želudac... zar ne?“, pitao je Hajnrih.

„Da... otkud znate“, trže se Noa.

„Pa, ja sam lekar. Vidim bolesti, bavim se njima. Nekada sam lečio ljude, a sada pišem golicave priče i pijem galon vina dnevno. Mislite li da ću se ikada vratiti medicini?“

Noa je ćutao.

„Vidite... nemate snage ni da me slažete“, reče Hajnrih i prevrnu očima.

„Vi ste dobar lekar“, reče Noa, „kao da gledate kroz ljude...“

„Ma... ne gledam kroz ljude, samo ih slušam. Danas niko nikoga ne sluša. Kada budete slušali druge, tačno ćete znati šta vama nedostaje“, reče Hajnrih.

„Šta vama nedostaje?“, pitao je Noa.

„Nedostaje mi vera da ću se ikada promeniti i da će se bilo šta promeniti. Pišem proverene priče jer znam da se ništa nije promenilo. Čitam Bibliju i prepisujem njene priče. Sve je kao i tada... nema ništa novo. Žena se uvuče u tuđu postelju, uvek negde izbije rat, uvek ima gladnih, nekolicina ljudi vlada svetom, svi ostali ljudi su brojevi...“

„Ne verujete, valjda, da je sve to istina?“, zgranuo se Noa.

„O, naivni čoveče, razmišljam da li da vas slavim ili žalim...“, reče Hajnrih i doli sebi vina.

9.

 Te večeri Noa nije mogao zaspati. Vrpoljio se po krevetu, prevrtao, gledao u tavanicu. Na kraju je ustao i skuvao sebi čaj. Uzeo je da čita, ali su oči letele preko slova. Sve u njemu je bilo uskomešano i ustreptalo. Za kratko vreme je upoznao mnoge ljude, ali oni nisu bili obični. Noa je smatrao da su posebni, čudni...

„Pa, svi ljudi su čudni... „, branio se Noa, „ali zašto me je Orfelin upoznao sa njima? Šta je želeo da saznam?“

Negde pred zoru je zaspao. Tada je poslednji put u životu sanjao Antoniju. Bila je lepa, nije imala bore i koža joj je bila mirišljava i čista. Haljina na njoj je bila lepo krojena, uredna i bez mnogo detalja. Sela je pored njega na krevet. Posmatrao ju je.

„Usamljen si bez mene, je l’ da?“, pitala ga je.

„Ne treba toliko da brineš. Život prođe u tome. Moraš otići i videti. Moraš se uveriti. Traži i naći ćeš. Moraš se uveriti... potrebno ti je to.“

„Ali... gde da tražim i šta da tražim?“, čudio se Noa.

„Nemoj još otići... pričaj sa mnom, pričaj sa mnom... Antonija... pričaj sa mnom. Ne mogu da popunim tu rupu, tu prazninu... ne umem da budem srećan bez tebe. Tužan sam noću dok ležim na velikom krevetu.“

„Mili moj...“, reče Antonija, „mrtvi ne mogu sa živima...“

„Kako je tamo, čekaš me?“, pitao je Noa kroz suze.

„Ovde je... tiho... i mirno... i niko nikome ne smeta. Potpuno je drugačije nego što sam zamišljala. Mislim da nijedan čovek ne zna kako je ovde sve dok se ne uveri. Moram ići... a ti... budi dobar i ne brini se. Kada bi čovek znao šta je iza svega nikada se na zemlji ne bi brinuo. Znaj da te čuvam i milujem svojim moćima.“

Posle teške noći Noa je ustao i skuvao sebi kafu. Pogledao je kroz prozor niz ulicu i video dvoje starih kako sede na klupi i razgovaraju. Pored njih su se igrala deca, a nebo je bilo sivo i gusto poput testa. Sedeo je u svojoj fotelji i zurio u jednu tačku. Setio se razgovora koji je vodio sa pokojnom suprugom i sećao se dela u kojem je pominjala zlatnike koje je otac zakopao u starom vinogradu. Noa se počeo pitati da li to može biti stvarnost. Pitao se da li je Antonija zaista razgovarala sa dušom svoje majke ili su to bile samo halucinacije duše na izdisaju.

„Ako je Antonija zaista razgovarala sa majkom tada i zlatnici postoje negde zakopani duboko u zemlji“, mislio je Noa. „Ne preostaje mi ništa drugo nego da ih potražim“, reče naglas.

Noa se već sutradan našao u starom vinogradu. Nekada je rađao krupno, slatko grožđe, ali danas je vinograd ličio na mesto gde se sakupljaju aveti. Bio je okružen brdom, šumama i divljim rastinjem. Nekadašnji vinograd je rastao na uzanom, ali dugačkom prostoru. Davno je na tom mestu sagrađena drvena koliba u kojoj je stajao alat, a moglo se tamo prenoćiti za vreme berbe. Noa se sećao da je u vreme najvećih strasti krišom dolazio sa Antonijom gde bi u kolibi često vodili ljubav. To je bilo neko vreme koje nije mogao izbrisati. Noa je uvideo da u starosti ostanu momenti i sećanja koja su vezana za ljubav. Noa je zaboravio nerodne godine, strahove, besparicu... sve je zaboravio, ali neki momenti, poput jutarnje kafe i vođenja ljubavi negde u prirodi ili bilo kom drugom mestu, zauvek ostaju. Često tada bude žao čoveku jer je snagu trošio na polupani tanjir, neplaćene račune i gomilu drugih gluposti koje ne znače život.

Noa je posmatrao čvornovato zemljište i pitao se odakle da počne sa kopanjem. Vinograd je bio veliki i Noa se oslanjao na opažanja. Šume oko njega su ga zlokobno posmatrale i Noa je često mislio da ga nečije oči merkaju skrivene u krošnji. Noa se plašio takvih mesta punih mraka i tajni. Noa se kao i svako drugo biće plašio mraka. To je iskonski strah koji nije bio mnogo vezan za šumu koliko za neznanje koje živi u čoveku. Kopao je ceo dan i ništa nije pronašao.  Uveče je otvorio konzervu pasulja, skuvao sebi kafu na vatri. Nebo je bilo puno zvezda, a noć je bila hladna i tiha. Pokušao je prebrojati zvezde. Kao mali je to radio i nikada mu to nije pošlo za rukom. Ubrzo je i zaspao. Narednih dana je vredno kopao, ali nije pronašao ništa do para gumenih čizama i metalne posude čudnog oblika. Sedmog dana, u subotu, pojavio se veliki, crni gavran i sleteo nedaleko od umornog kopača. Noa je pogledao pticu. Po prvi put je video gavrana iz neposredne blizine i razumeo je zašto se ljudi plaše ovih ptica. Gavran je bio miran i posmatrao je oznojanog čoveka koji se odmarao za ašovom.

„To bi trebalo da bude neki znak?“, naglas je razmišljao.

Ptica se nije pomerala.

„Dobro... pošto nisi mnogo brbljiv možeš da ostaneš“, reče Noa.

Gavran je i dalje mirovao kao da ga nije zanimalo mišljenje čoveka u polju.

Tog dana se sunce pomaljalo iza oblaka, a zemlja se pušila i sve je mirisalo na prirodu i divljinu. Noa je ispržio ribu i seo ispred kolibe da ruča. Pored njega je stajao gavran i motrio na svaki njegov pokret.

„Šta to radim?“, pitao se Noa. „Šta to radim? Kopam po pustom vinogradu i tražim nekakve zlatnike. Ne smem nikome pričati o tome. Svi će misliti da sam poludeo... a tek za gavrana... tek to ne smem da pominjem. Kopam, a društvo mi pravi crna ptica“, pomisli Noa i baci gavranu komad slatkovodne ribe.

Narednih dana Noa je pomišljao da odustane i vrati se kući. Međutim, neka nevidljiva sila ga je držala i protivila se tome. Noa je osetio da takve stvari nisu u njegovoj moći i prepustio se po prvi put u životu. Danima se nije brijao i brada je porasla i davala mu oštriji i grublji izraz, ali je dobio na lepoti. Delovao je mudrije. Jednog jutra se odvezao starim Landroverom do obližnjeg mesta po namirnice. Kupio je tri boksa jakih cigara, rum, gotova jela u konzervi, meso, grašak, začine i dnevne novine. Dok je vozio osećao je da mu se pluća pune svežim vazduhom i da život stuji njegovim venama. Čak je jednog momenta osetio da mu nedostaje žena. Krv se budila telom i pokušao je da uguši taj nemir. Dugo nije bio sa ženom, te je osećao neku vrstu napetosti. Kada se vratio u kolibu pred njom je stajao gavran.

Ptica je odavala utisak da je pametnija od čoveka.

Noa je imao osećaj da su povezani, ali nije znao na koji način. Čitava situacija je delovala komično i pomišljao je da se obrati lekaru za savet. Dani su sporo prolazili i Noa je počeo ličiti na Robinzon Krusoa. U trenucima predaha pokušavao je naučiti pticu da govori. Izvodio je određene tonove i nadao se da će gavran reagovati. Ptica je mudro ćutala i posmatrala čoveka kako se ljuti i maše rukama. Nou je nerviralo što je ispao smešan.

Jednog dana se pojavio Orfelin. Bio je miran i uljudan, a na dugačkim prstima je nosio veliko prstenje. Čim je došao gavran mu je stao na rame. Noa se zaprepastio.

„Gavran je tvoj?“

Orfelin se samo nasmešio.

„Narasla ti je brada“, reče značajno kako bi izbegao odgovor. „Gde si sve kopao?“, pitao je.

Noa pokaza rukom.

„Tamo treba da kopaš“, reče Orfelin i pokaza pravac. „Ove godine će zima biti duga.“

„Kako znaš?“, pitao je Noa.

„Osećam po vazduhu, zemlji, uznemirenim životinjama, po bubama koje se pojavljuju u određeno doba dana.“

„Ako pronađeš to što tražiš... hoćeš li biti mirniji?“, pitao je Orfelin.

„Ne znam... ne znam ni šta tražim. Valjda je svima nama potreban neki dokaz. Mnogo puta sam gubio veru i ona se vraćala. Ako to pronađem... verujem da ću biti spokojniji. Tada sve ima smisla. Ovako... ne znam... ne znam šta radim.“

Orfelin je kimnuo glavom.

„Znaš... tamo treba da kopaš“, reče i pođe nazad.

„Nećeš ostati na večeri?“, čudio se Noa što njegov prijatelj tako brzo odlazi..

Orfelin je samo odmahnuo rukom. Noa je posmatrao kako se njegova dugačka prilika udaljavala. Tog momenta je shvatio da taj čovek nikada nije živeo na Zemlji.

Sutradan je rešio da kopa na mestu koje mu je Orfelin pokazao. Zemlja je bila crna i tvrda. Sunce se pomaljalo iza oblačića, duvao je hladan i oštar vetar. Noa je polako gubio strpljenje i nadu. Oko podneva se začuo tup udarac ašova. Noa je naišao na ćup koji je poprimio boju zemlje. Takvi ćupovi su se mogli videti u starim kućama. Uglavnom su služili kao dekoracija i nisu imali posebnu namenu. Noa je seo na zemlju razgledajući ćup. Bio je zaptiven debelom tkaninom koju je neko sabio u otvor grla. Noa se pomučio da oslobodi otvor. U ćupu je pronašao tačno dvadeset i devet zlatnika koji su imali neku vrednost.

„Dakle... istina je...“, pomisli Noa.

„Sve je istina, a meni je trebao čitav život da poverujem. Trebalo mi je hiljadu dokaza i opet mi je duša bila prazna od čekanja.“

Osetio je ogromno olakšanje poput onoga kada pomislite da je u oluji stradalo vaše dete, a sledećeg momenta vidite kako vam se približava bez ijedne ogrebotine na licu.

Osetio je ogromno zadovoljstvo koje dožive kopači zlata na Aljasci ili hodočasnici koji negde pod kakvim drvetom u molitvi spoznaju Boga i hiljade anđela koji zajedno lete.

Nije znao šta bi mu tačno ovakva spoznaja mogla doneti, ali se po prvi put nije osetio usamljenim. Po prvu put je osetio da neko brine za njega i da nijedan čovek nije brod bez kormilara. Njegova spoznaja je bila čista kao kap rose i osetio je ogromno zadovoljstvo koje nije imalo trunke sebičnosti. Noa se više nije plašio smrti i nije se plašio prolaznosti. Drveće koje je sada posmatrao delovalo je prijateljski i umirujuće. Noa je osetio da je deo nekog velikog bića i da to biće pati ako i Noa pati. Mnogo puta je čitao o takvim stvarima, ali je sada zaista stekao utisak da učestvuje u nekakvom životu koji je izvan ljudskih zakonitosti.

Gavran je stajao na grani i posmatrao čoveka koji je sedeo sklupčan na zemlji. Sledećeg trena ptica je poletela visoko ka oblacima ostavljajući Nou samog u svojoj istini. Noa više nikada nije video istu pticu.

 10. 

Dani su prolazili. Možda su prošle i godine. Lišće je opalo sa grana, vetrovi su nosili glasove starih duša. Ljudi nisu izlazili iz kuća. Prozorska okna su bila zamagljena od toplote koju je stvarala vatra iz kamina. U takvim danima čovek je bio suočen sa svojim bolom i prazninom. Noa se brijao pred ogledalom. Dobro je nasapunjao lice i oštar žilet je klizio po obrazu. Kada je završio potopio je peškir u vrelu vodu i obrisao lice. Cigareta je dogorevala i kafa se ohladila. Noa je susreo svoj pogled u ogledalu. To više nije bio onaj isti čovek. Iz njegovog oka niste mogli steći utisak šta misli i oseća. Niste mogli znati da li bolest razara njegovo telo ili mu vatra kida pluća od snage i strasti. Njegovo mirno oko nije odavalo ni najmanju istinu o njegovom životu. Obukao se i izašao na ulicu. Prolazio je pored kuće na kojoj su prozorska okna kloparala pod naletima vetra. Susreo se sa pogledom starice koja je čekala na svom prozoru da njen peščanik iscuri. Noa je žalio stare ljude koji su visili po prozorima potpuno zaboravljeni od sveta i svojih voljenih. Žurno je koračao da bi nakon toga počeo trčati dugim ulicama. Došao je do parka u kojem je Antonija čitala neprimetna drugim ljudima. Mislio je da će biti tamo, ali to se nije dogodilo. Osetio je oštar bol u srcu. To nije bio bol ljubavnika koji je znao da njegova voljena deli postelju sa drugim. Bio je to bol čoveka koji nikada nije potpuno prihvatio da su mu odrezali komad tela i da taj komad nikada nije zarastao. Bilo je nečeg strašnog u tom bolu koji ga je pratio u stopu. On je došao da joj kaže kako više ne može živeti sa tim bolom. Došao je da joj kaže kako se nije snašao u ovom svetu i da se mnogo, mnogo trudio. Došao je da joj to kaže, a ona nije bila tu. Prišao je klupi na kojoj je stajala otvorena knjiga kojoj je vetar listao stranice.

Ujutru su ljudi pronašli čoveka na klupi koji se smrzao od hladnoće. Telo mu je bilo modro i nepomično, a u rukama je držao knjigu koja je pisana nepoznatim pismom.  Njegovo lice je odavalo utisak da se odmorilo, da juri ka nekim novim poljima. Tamo gde je Noa otišao niste mogli znati koje je doba dana, tamo gde je otišao nije postojalo vreme, niti su postojali ciljevi. Sve je bilo kristalno čisto i jasno. Da je neko pogledao u nebo mogao je videti velikog orla kako kruži nad njima.

Tog jutra je Orfelin pogledao na stari sat kome su kazaljke posle mnogo godina po prvi put stale. Znao je da njegovog prijatelja više nema. Sve je znao jer je orao bio glasnik. Ogromna ptičurina je prenela poruke koje ostavljaju duše kada napuštaju svoja umorna tela. Znao je da su Noa i Antonija ponovo zajedno. Orfelin je otvorio prozore i pustio vodu da teče.

 Daniel Šijaković  

"Magične priče"