Daniel Šijaković

„Ako se svakog novog jutra zamislite pred svojim ogledalom, to nije zato što ste se iznenada prolepšali ili promenili, već zato što ste svakim danom sve stariji. U najboljem slučaju, možete primetiti neku novu boru ili novu sedu vlas na glavi. Vreme leti i dok lupite dlanom o dlan, deca oko vas postaće odrasli ljudi. To ne treba da vas plaši ili zabrinjava, ali treba da vas natera da razmišljate. Možda treba da vas pokrene iz slatkog dremeža. Možda ti isti klinci koji sada šetaju svoju decu, jesu zapravo alarm da se ne možete celog života igrati. Možda su ti ljudi oko vas znak da svako ima svoje vreme. Zapitajte se koje vreme je vaše i da li ste zadovoljni time. Ako niste, tada grabite i uzmite koliko god možete. Svako od nas je u stanju da nešto stvori. Za nekog je to porodica, neko želi da napiše knjigu, a neko, jednostavno, želi da bude sam i srećan. Šta god da je to, neka bude samo vaše i neka vam sreću donese.”

Daniel Šijaković  

Svi mi koji živimo na zemlji, volimo da mislimo kako naša sudbina zavisi od naših odluka i toga kako se postavljamo prema nekom izazovu, problemu ili životnoj lekciji. To bi značilo da možemo biti bogati, samo ako to poželimo, visoki i lepi, ako se dovoljno trudimo, školovani i načitani, ukoliko prionemo na učenje. Prema toj logici, svaka žena može roditi čopor dece, slep može povratiti vid, slabašni bolesnik može postizati natprosečne sportske rezultate i obarati svetske rekorde, običan čovek može sprečiti ljubavnicu da zavoli nekog naočitog mladića…

Drugim rečima, čovek je stvorio životnu filozofiju koja se zasniva na ideji: „biće onako kako želim”. Zbog takvih stvari rađa se patnja koja obično traje celog života.

Ako malo bolje pogledamo, primetićemo da je čovek ograničen nasleđem te se može roditi kao zdrav ili bolestan, lepog lica ili manje privlačan, u bogatoj ili siromašnoj porodici, od obrazovanih ili neukih roditelja, i tako u nedogled. Da bi čovekovo postojanje na zemlji bilo zanimljivije, rađa se kao belac ili crnac, hrišćanin ili budista, što dodatno pojačava ili komplikuje njegovu sudbinu. Iako je sve tako, čovek i dalje veruje kako je dovoljno da se potrudi pa da dobije sve što želi. S obzirom na to da smo svedoci kako se neki trude manje ili više, i dalje primećujemo da mnogi idu kroz život bez stečene fakultetske diplome, mnogi će biti doživotni apsolventi, veliki broj ljudi nikada neće saznati šta znači biti materijalno bogat, mnogi neće prepoznati boga u molitvi i meditaciji, neki neće doživeti da budu roditelji, neki neće uspeti u braku, a veliki broj ljudi provešće vreme u izolaciji, odbačen od drugih. To što neko zoba ovsenu kašu, a drugi uživa u gozbi i piru, što jedan čovek ima genijalne ideje, a drugi nije sposoban da misli, što neki žive na Istoku, a neki na Zapadu, spada u domen Saturnove karme. Ne postoje jače stege od toga i ne postoji mogućnost da se izbegne odgovornost za sve što je učinjeno bilo kada u prošlosti.

Bez obzira na to što šetamo pored polja u kojem su sahranjeni naši preci, to nas ne oslobađa odgovornosti i ne umanjuje našu krivicu. Sećanje koje živi u planeti Saturn doseže toliko daleko da se često ljutimo što smo nasledili nežno zdravlje, slabog bračnog partnera, jadan život ili bilo šta drugo. Prava istina je da su retki trenuci sreće i da ona obično ne traje dugo. Čovek u sebi nema trajni model sreće, jer postoje dugovi koje mora da otplati u fizičkom telu, životom na zemlji. Dugovi mogu biti različiti: siromaštvo, patnja, bolest, gubitak roditelja, partnera ili drage osobe, progon, starost, odbacivanje, duševna patnja…

Neki su ubeđeni da mogu proći bez ozbiljnijih povreda. Neki misle da nemaju probleme i da imaju sjajan život. Onog trenutka kada planeta Saturn odluči da je kucnuo čas suočavanja sa sopstvenom senkom, primećujemo kako malo vrede pouke iz mudrih knjiga. Kada čovek gubi bitku, nijedna filozofija nije dovoljno dobra da nadomesti prazninu koja je nastala gubitkom.

Ako ni to nije dovoljno, sudbina se poigrava sa nama na različite načne: pre ili kasnije će lepotica za kojom se ceo grad okretao postati baka kojoj treba pomoć da ode do kupatila. Pre ili kasnije će sjajnog glumca zaseniti bolji, lepši, mlađi, atraktivniji glumac… Šta god da radimo, pre ili kasnije će se pojaviti neko ko radi naš posao bolje ili sa više žara. Saturnove lekcije će se videti svuda oko nas. Koliko god da je Rim bio večan i koliko god da su svi putevi vodili tamo, danas se pominje samo u brošuri turističke agencije, a nekada je pokorio čitav svet. „Večni Rim”, klicala je gomila, a danas je asocijacija za dvoje zaljubljenih koji se ljubakaju pored fontane.

Priča o životu Farie

„Često sretnemo nekoga na putu, kada se najmanje nadamo i kada

najmanje očekujemo. Izađemo negde, ništa ne planiramo, pa se iz

nekakve slučajnosti dogodi ljubav. Možete biti iznenađeni koliko

život lako rešava određene situacije i nudi povoljna rešenja.

Svaki put kada krenete na posao ili u šetnju poverujte da su čuda

moguća i čuda će vam se zaista dešavati. Dešavaće se samo ono u

šta duboko verujete.”

Daniel Šijaković

Faria se jednog sasvim neobičnog dana probudio u svojoj tesnoj i zagušljivoj sobi, koja je zbog svoje severne strane bila pošteđena topline i jutarnjeg rumenila. Polako se okrenuo na leđa i primetio da njegove biljke venu, a toliko se trudio da ih održi u životu. Ustao je i približio saksiju četvrtastom prozoru, koji je pod pritiskom starih, krovnih greda izgubio svoj prvobitni oblik. Pogledao je kroz prozor i video da je nebo sivo, a oblaci zbijeni i gusti kao testo. Pomislio je kako će uskoro pasti kiša. Voleo je da posmatra ljude u kišnim danima, jer su bili prilično uznemireni i nespokojni. Sećao se kako je u nekom novinskom članku pročitao da loše vreme utiče na osetljivu ljudsku psihu te da su ljudi posebno razdražljivi. Faria je prezirao slabost u ljudima i još kao dečak je razumeo koliko je čovek jadno i promenljivo stvorenje. U tim danima ništa nije znao o Saturnu i kako za njega, malog, musavog i neuglednog, postoji određeni plan. Faria ništa nije znao o svojoj sudbini i nije ni slutio da je život kao rečno korito – postoji već put gde nemirna voda mora proći i da se samo nekada, u nekim posebnim danima, reka može izliti i na tren prkositi koritu, ali da se opet, po nekom pravilu, mora vratiti u njega i nastaviti put, gde će se jednog dana uliti u nešto mnogo veće, vodu koja ima veću silinu i svu kontrolu nad njom.

Obukao je najbolje odelce koje je imao, umio se sa nekoliko kapi vode, protrljao oči i osetio da ga želudac peče od gladi. Preturajući po kuhinji, shvatio je da nema ničeg za jelo. Izašao je iz kuće i uputio se ka očevoj majci Koen, koja je živela sama u ogromnoj kući od dvadeset polunameštenih soba. Faria je bio intuitivan dečak i znao je da li se nekome dopada ili ne. Koen ga nije posebno volela, a očigledno nije volela ni druge ljude. Shvatio je da mizantropi i čudaci mnogo bolje komuniciraju sa biljkama i mačkama, nego što uspevaju da se približe ljudima. Međutim, to ga tog trena nije posebno zanimalo, jer je bio gladan. Koen je bila čuvena po svojoj „klin-čorbi“ u kojoj su plivala samo dva krompirića. Klin-čorba je bila crvenkasta od mlevene paprike i Faria je još jednom bio zadovoljan što je umirio želudac. Pogledao je ispod oka i primetio da stara žena češlja svoju kosu ispred malog, umazanog ogledala.

„Opada mi kosa jer sam živčana“, rekla je zagledajući klupko vlasi u levoj ruci, „ili je to možda zbog toga što je moja sestra koristila ovu četku?“

Faria je ćutao. U tim danima nije ništa znao o alopeciji i opadanju kose na pečate, pa je smišljao na koji način da isprosi nešto novca.

„Bako, imaš li nešto para za mene?“, rekao je iznenada i sam uplašen glasom koji je izašao iz njega.

Starica je ćutala. Tada je imala oko šezdeset godina i tamne podočnjake, jer je živela samo sa jednim bubregom. Nekako se oteturala do susedne sobe, preturala po skrivenim kutijama i pregradama i naposletku došla držeći nešto sitnine i rekla:

„Evo, ali znaj da mi je ovo poslednje što imam..., i molim te, nemoj da se dovlačiš ovamo. Znaš da sam stara i ne volim društvo..., idi, sinko, igraj se sa decom.”

Faria je napustio kuću i otišao u školu čupkajući porube po džepovima. Stigao je pred sam kraj nastave. Učitelj je nešto objašnjavao đacima koji su se nervozno vrpoljili u školskim klupama. Pamtio je da te godine nisu bile najbolje za učenje i da su druga deca bila željna zabave, igre i skitanja. Svi su se smejali kada je ušao u učionicu. Faria je podsećao na nestašnog Olivera Tvista sa praćkom.

Po završetku nastave, učitelj ga je zamolio da ostane kako bi porazgovarali. Imao je žute prste od duvana i slabu kestenjastu kosu koja je više kvarila njegovo lice i isticala jake vilice i mali, povijeni nos.

„Ne dolaziš na predavanja, tučeš se sa decom, nikada nisam video tvoje roditelje… Jasno ti je da ne možeš više pohađati našu školu”, nabrajao je sredovečni čovek željan odmora i dobrog sna, „dođi ovih dana da potpišeš ispisnicu i vratiš školsku uniformu”, nastavio je nestrpljiv što kasni na porodični ručak.

Učitelj je izašao bez posebnog sentimenta. Pre toga je stavio svoju srebrnu tabakeru u džep i nervozno pogledom prešao po praznoj učionici. Bio je to učitelj koji je zaboravio da razgovara sa decom. Nije ni slutio da se u njihovim malim dušama jednako odigravaju drame, kao i u životu bilo kog odraslog čoveka.

Faria je pognute glave pošao kući. Nije imao predstavu kako će se njegov život dalje odvijati. Po izlasku iz škole, sačekala ga je grupica starijih dečaka. Jedan debeljko se posebno isticao. Bio je bučan, neprijatan i željan kavge. Faria je primetio njegove kratke, debele prste koji su svedočili o skromnoj inteligenciji. Rano je shvatio da dečaci iz bogatih kuća znaju da budu nemilosrdni i surovi, iako su im majke kupovale tople i skupe džempere i hranile ih slatkim, ćurećim mesom. Munjevito je procenio da je Debeljko vođa vragolana koji su tražili problem. Takođe je znao da u takvim trenucima treba ići pravo na glavnog, kako bi se gužva što pre stišala. Isti, začešljani dečak nije znao da je njegov protivnik rođen za preživljavanje, te je prilično ležerno ušao u sve to. Faria nikada nije izgubio u uličnoj tuči, ni pre toga, niti mnogo godina kasnije. Dok je posmatrao grupicu razmaženih dečaka, obećao je sebi da će pobediti Vođu. Pobediti i poniziti ga. Faria nikada nije prekršio obećanje.

U tim danima, Saturn je u direktnom hodu gazio trećim poljem horoskopa omalenog Farie.

Dok je živeo sam u maloj, porodičnoj kući, razmišljao je kako da prekrati vreme. Roditelji su bili daleko i Faria mesecima nije čuo glasa o njima. Pošto više nije morao da pohađa školu, odao se lutanju. Jednom prilikom je upoznao ženu kojoj je zaboravio ime. Imala je samo jednu zdravu nogu i činilo se da joj je to bilo dovoljno da bude srećna. Koliko se Faria sećao, žena je bila udovica, ali lepog lica i umirujućeg glasa koji bi razoružao i najvećeg razbojnika i od njega načinio jagnje. Ista žena, čijeg se lika mnogo godina kasnije, Faria jedva sećao, uvela ga je u božanstveni svet knjiga. Imala je veliku biblioteku u kojoj su dremale duše velikih majstora pera. Maleni Faria je opčinjeno gledao u pravcu polica i maštao o tome kako čita zanimljiva dela. Tog trena je shvatio da su knjige njegova prva ljubav i nije ni slutio da će jednom prilikom, mnogo godina kasnije, kada ga prijatelj bude pitao za decu i porod, odgovoriti:

„Knjige su moja deca.”

„Želiš li nešto da pročitaš”, pitala je žena kojoj je slavuj spavao u grlu i poigravao se njenim glasnicama. Možda se Faria u poznijim godinama svog života nije mogao setiti lika žene, ali njen glas nikada nije zaboravio.

„Voleo bih…, jako bih voleo”, saplitao se približavajući se policama.

Veliki Saturn je usporio svoj hod i dalje tranzitirajući trećim poljem njegovog horoskopa. Faria bi rado pogledao tu veliku planetu, najlepšu i najveličanstveniju od svih, samo da mu je neko rukom pokazao pravac gde da je potraži na nebu. Iako Faria nije poznavao astrologiju, Saturn je neumorno stezao obruč svojim prstenovima. Sve što je Saturn tada gradio, trebalo je da se vidi očima čoveka tek nekoliko decenija kasnije.

U tom periodu, Faria je prezirao školu i učitelje, ali se oduševljeno latio čitanja. Čitao je sve što bi mu došlo pod ruku: Džonatana Livingstona, Fenimor Kupera, Žil Verna, kompletni opus Džeka Londona koji je odlično poznavao svet divljine, psihu životinja i Aljasku. Kako je sazrevao, pronašao je Stendala, Mopasana, Igoa i mnoge druge koji su činili da njegov maleni svet izgleda lepše, da bi jednog dana naišao na pisca koji će obeležiti njegov život. Faria je jednog popodneva nabasao na „Grof Monte Kristo”, najdivniju knjigu koju je Aleksandar Dima otac napisao u bunilu jednog genija. Dima je dečaku otvorio prozor u neka nova prostranstva po kojima su šetali hrabri i odvažni, boreći se za naklonost lepih i mladih žena. Faria je od Dime više naučio o istoriji Francuske nego od nekog posvećenog istoričara. Tada, pre mnogo godina, shvatio je čime će se baviti u životu, postaće pisac.

„Živeću od pisanja”, razmišljao je u slatkoj izmaglici, verujući da je tako nešto i moguće.

Ubrzo zatim, sa nepunih dvanaest godina, počinje svoj prvi roman, „Ljupke sablasti”, koji nikada neće biti objavljen.

Primetio je da piše lako i bez naprezanja, ali nikako nije bio zadovoljan fabulom romana. Faria je rođen kao zahtevan i složen, te je sve radio posvećeno i predano, što ga je kasnije koštalo zdravlja. Posle nekoliko meseci rada spalio je „Ljupke sablasti” i rešio da se više nikada ne vraća peru.

Vidno razočaran, potražio je spas u skitanju. Dok je živeo na ulici, mnogo više je naučio o životu i ljudima nego iz svih knjiga Šopenhauera i Kjerkegora koje su mu u zrelijim godinama došle pod ruku. Na ulici su svi imali neku tužnu priču. Mahom je sretao svoje vršnjake koji su bili odbačeni od svojih najmilijih. Česta pojava je bila da je otac nepoznat, a majka negde za sitan novac nadniči ili u kakvoj krčmi vinom poji dokoni svet. Život na ulici, pod otvorenim nebom, smatrao je nekom vrstom arene u kojoj preživljavaju najlukaviji i najspretniji borci. Više se nije radilo o tome da li je neko krupan ili je rođen sa velikim šakama. Svako je morao da se snađe kako je umeo i sve je bilo dozvoljeno da bi se preživelo. Dok je Saturn prolazio njegovom trećom kućom horoskopa, Faria nije ni pomišljao da se vrati u školu.

Došlo je proleće i dani su postajali duži. Ljudi su više vremena provodili u polju ili šetnji na svežem vazduhu. Faria se posle višemesečnog lutanja vratio kući. Stvari koje je u tom periodu doživeo silno će ga obogatiti i izmeniti. Rođaci su taj deo života mladog Farie nazivali „loš put”. Svi su bili ubeđeni da je Faria pogrešan i osuđen na večito lutanje i propast. Niko od ljudi nije razumeo da je to samo jedan dečak, ostavljen da živi sam u kući vlažnih zidova, dok su negde po svetu njegovi roditelji tražili sreću. Svi oni koji su se tada slatko smejali dečaku doživeli su mnogo težu sudbinu od njega. Točak života se neumorno okretao i Faria je mnogo kasnije shvatio da i najbolji i najmoralniji, pre ili kasnije, padaju na ispitu zrelosti.

Prenerazio se kada je u kući ugledao svog oca kako mirno sedi za trpezom. Iako je rođen kao hrabar i neustrašiv, oca se plašio više nego smrti, delom zbog toga što je Saturn u trenutku rođenja bacio tamnu senku na njegovo Sunce, delom što je njegov otac zaista bio nemilosrdan čovek.

Susret je protekao dobro. Faria i njegov otac su se rukovali, jer nikada nisu uspeli da razviju bliskost. Život nikada nije dozvolio da Faria bude dete. Primetio je da je njegov otac vidno oslabio i da ga pritiskaju teške brige. Otac je pričao o svojim planovima, dok ga je Faria podozrivo posmatrao. Na podu, pored dvoseda, primetio je otvorenu putnu torbu, punu stranog novca. Njegovom ocu je nedostajala prava vatra koja krasi borbene ljude, te je u žestokom alkoholu tražio hrabrost, snove i viziju života koji će izgraditi. Tom prilikom se njegov otac nije dugo zadržao. Navodno su ga čekali važni poslovi, te je pretpostavljao da se neko vreme neće videti sa svojim sinom. Bio je posebno darežljiv i ostavio hrpu novca. Faria je bio srećan što je ponovo ostao sam. Pošto nije poznavao vrednost i značaj novca u ovom svetu, razbacivao se njime i trošio ga uludo. Međutim, otac nije održao obećanje. Vratio se posle nekoliko nedelja. Lekari su otkrili da boluje od sušice i davali mu svega nekoliko meseci života, jer se podmukla bolest brzo širila i zahvatila druge organe. Faria je bio tužan. Iako nikada nisu imali prilike da iskreno razgovaraju, dečak je voleo svog oca i divio mu se na jedan potpuno nevin, čist i bezazlen način. U očima dece njihovi roditelji bi uvek bili veliki, makar se radilo o nadničarima, ocu mašinovođi ili majci pralji. Tako je i Faria u ocu video snagu koja u stvarnom životu nije postojala. Međutim, otac se nije predavao. Postojala je u njemu neka želja da se odupre bolesti i preživi. Faria nije znao da li je prkos, inat ili neko čudo držalo u životu čoveka kojeg su lekari i vidari otpisali. Njegov otac se na zaprepašćenje najboljih iscelitelja oporavio za pet nedelja, iako su po rečima zlobne rodbine, mnogo žešći od njega odavno mrtvima vodu nosili. Tek što se oporavio od bolesti, stigla je vest da je umro deda Harun, koji je takođe bio u nekom konfliktu sa sinom. Faria se seća da je tog dana otac plakao, ali nije imao snage da se pojavi na dedinoj sahrani. Karma se nastavljala i sve se vrtelo ukrug. Faria i njegov otac nisu imali dobar odnos, što je isto važilo za dedu i pradedu. Niko nije praštao i niko nije odlazio na onaj svet mirne duše i rasterećen. Starac je sahranjen skromno i neupadljivo. Svet je nastavio da postoji kao da se ništa nije dogodilo. Ti dani su bili mučni i teški.

Posebno se sećao večeri kada je njegov otac priznao da on, zapravo, i nije njegov pravi otac.

„Tvoja majka je jednom prilikom upoznala Marokanca i tada si ti začet”, govorio je dok je sedeo u velikoj, kožnoj fotelji koju je kupio od nekog davljenika što je rasprodao sav nameštaj.

Faria je bio tužan, ali mu to nije bilo od velike pomoći. Saturn je uveliko tranzitirao četvrtim poljem i Faria je pošteno iskusio emotivni bol i patnju. Kasnije u životu sećao se da je tih godina bio posebno ranjiv i osetljiv.

Taman kada su se stvari umirile i zaborav vremena pretio da prekrije uspomene i sećanja, stigla je vest da se njegova majka preudala negde u dalekoj zemlji. Valjda se žena iskreno zaljubila u nekog čoveka i rešila da ponovo okuša sreću. Ostali su sami dečak i čovek koji je tvrdio da nije njegov otac, odbačeni od voljenih i potpuno prepušteni sebi. Faria je brzo shvatio da mora zauvek napustiti kuću za koju su drugi smatrali da je nesrećna i prokleta. Život sa ocem više nije bio moguć. Faria i njegov otac nikada više nisu uspeli da se približe jedno drugom.

Prošlo je mnogo vremena i dečak je polako rastao. Glas mu je postajao dublji, prve malje i oštre crte su se pojavile na licu. Faria je protekle godine voleo da naziva „godine u žrvnju”, pošto je stalno imao utisak da ga život melje i baca u kojekakve neprijatne situacije.

Pošto je rođen sa zdravom i visoko postavljenom Venerom, Faria je veći deo  svog života proveo u nekom emotivnom odnosu. Zaljubio se u devojku koja je bila nešto starija od njega, ali je već okusila voćku sa „Drveta Spoznanja“. Bio je potpuno naivan i nespretan u svojoj dečačkoj ljubavi, verujući da je ona slepa i da zaista nema ljubavi bez bola. Očaran i opčinjen devojkom koju je upoznao, Faria je pisao svoje prve ljubavne pesme, koje nisu imale posebnu umetničku vrednost, osim što su bile iskrene i nevine. Saturn je prelazio njegovom petom kućom horoskopa, a nešto pre toga je oživeo natalnu Veneru. Pun idealizma i ljubavničkog zanosa, Faria kuje planove o budućem venčanju i ozbiljno se priprema da o tome obavesti majku, koja je u to vreme bila trudna sa nekim neznancem. Taman kada je planirao da zaprosi svoju devojku, sasvim slučajno je upoznao Marion. Faria je sebi rekao da ništa lepše nije video u životu. Naglo izlazi iz jedne emotivne veze, ne shvatajući da je povredio nekoga, i upušta se u novu ljubavnu avanturu, potpuno neiskusan i nedorastao životnom iskustvu.

Za vreme Saturnovog tranzita kroz peto polje, Faria je vodio ljubav sa nekoliko devojaka, a da o ljubavi, zaista, ništa nije znao. Mnogo godina kasnije, dao bi sve da je mogao da se vrati u to vreme i prizna im koliko su bile lepe, posebne i dobre. Faria više nije imao priliku da ih sretne i to ga je u nekim danima, kada čovek ostane sam sa svojom raspuklom dušom, kao vatra peklo.

Tranzit Saturn kroz šesto polje horoskopa ga je otreznio od ljubavi i nekako su se strasti privremeno ugasile u mladom momku, koji je rešio da bude nešto ozbiljniji i odgovorniji. U tom periodu je menjao poslove i pokušavao da pronađe svoj životni poziv. Uglavnom je radio stvari koje ne voli i ne uživa posebno u njima. U nekim trenucima ga je život prisiljavao da menja gradove, upoznaje nove ljude i sklapa površna prijateljstva. Jednom prilikom je, dok je radio na gradilištu, povredio desnu nogu i nešto nakon toga pao sa trećeg sprata renovirane zgrade, ali je nekim čudom i igrom božijom ostao živ i u jednom komadu. Te dane nije pamtio kao posebno srećne, ali je bio zadovoljan što je ispekao dva zanata koja će mu kasnije u životu biti od velike pomoći.

Jednog dana probudio se srećan pored neke žene, koju je upoznao lutajući od grada do grada za novim poslom i iskustvima. U tim godinama nije hteo sebi da prizna da ga ne drži mesto i da mu je u duši napeto i teskobno. Bio je zadovoljan što je ušao u još jednu avanturu, koja je po njegovom mišljenju bila prolazna, kao što je i sve ostalo u njegovom životu bilo kratkog veka. Međutim, tog trena nije ni sanjao da pored leži njegova buduća supruga.

Ušao je rano u brak, ne shvatajući da je sve volja bogova. Faria je mislio da ga je ovog puta žena nadmudrila i prisilila na brak. Mnogo toga je mladić čitao o ljubavi i toliko toga je slušao o braku, ali ništa nisu značile puste reči čoveku bez iskustva. Faria je brzo shvatio da supruga nije samo ljubavnica, nego i drug, prijatelj i najžešći kritičar. Po prvi put je osetio da je odgovoran za nekog. Faria se potpuno promenio živeći pored žene, a da nije ni bio svestan tih promena. Saturn je zajedno sa nekim brzim planetama prolazio sedmom kućom horoskopa.

Za to vreme je Faria uspeo da se posvađa i sukobi sa mnogim ljudima. Po njegovim rečima svi su bili krivi, samo je on bio nevin i nedužan. Izgubio je drage ljude i osećao se prevarenim, iako ti ljudi nisu učinili ništa drastično. Očekivao je podršku, ali je ona nekako izostala. Jednom prilikom je umorni poštar na njegovu adresu doneo plavu kovertu. Faria je dobio poziv za suđenje. Pre više godina, učestvovao je u kafanskoj tuči gde je neki nesrećnik izvukao deblji kraj. Faria je tada bio sretan što se tako glatko izvukao. U tim danima Saturn nije pravio kontakte prema njegovim natalnim planetama, pa se mladić osokolio, uveren da može činiti šta mu je volja. Naravoučenije je bilo da niko ne sme da mu se zameri. Međutim, poziv za suđenje je brzo ohladio usijanu glavu, pa je razmišljao kako da im doskoči i šta da preduzme. Ne treba posebno isticati da je Faria na suđenju proglašen krivim i da je za dlaku izbegao ležanje u tamnici. U poslednjem trenutku je shvatio da se ne treba opirati niti suprotstavljati sistemu. Pošto je ostao bez prebijene pare, obećao je sebi da će u budućnosti biti pametniji i mudriji. Iskreno mu je bilo žao čoveka koji je pretučen i negde se stideo zbog svega što je u prošlosti uradio. Međutim, imao je jednostavnu i glupu filozofiju da uvek treba stajati iza svoje ideologije i stavova.

Kako se Saturn polako penjao i ulazio u osmu kuću horoskopa, Faria se počeo osamljivati. Postao je čudan, izolovan i tih. Ličio je na podozrivog trgovca koji jednako proverava svoj račun i pazar. Oni koji su ga poznavali tvrdili su da je mračan i depresivan. Faria se iznenada počeo zanimati za magiju. Za kratko vreme je pročitao „Staza do Ain Sofa”, „Knjiga Abramelina Maga” i „Sveti Anđeo Čuvar”. Faria je umislio da je u nekom prethodnom životu izučavao magiju, pa je rešio da izvede nekoliko praktičnih obreda koji bi, tobože, trebalo da zazovu dobre sile i Anđele Svetla, ali je nešto pošlo naopako. Kako nije najbolje poznavao hebrejski jezik, napravio je nekoliko ozbiljnih grešaka u prizivanju, te je otvorio Pandorinu kutiju. U tim danima privukao je dosta neprijatelja koji su došli iz nekog Donjeg sveta i Faria nije znao kako da izađe na kraj sa vojskom demona. Proganjali su ga strašni i košmarni snovi, a strah se uvukao u njegovo srce kao podmukla, otrovna zmija. Sanjao je dvoglave pse ogromnih čeljusti i plašio se više nego ikada u svom životu. Naučio je da pored materijalnog sveta, koji je kreiran pohlepom i željom za udobnošću, postoje brojni svetovi na različitim nivoima i aktiviraju se u zavisnosti od toga kakvim se silama igra čovek u svom neznanju. Pričinjavalo mu se da vidi vilenjake, žene neverovatne privlačnosti, a jednom prilikom je primetio kako se tarot karte same od sebe mešaju, otvaraju i postavljaju na mesto. Pomislio je da će poludeti. Osećao se kao Kafkin junak u priči „Metamorfoza“ koji se jednog jutra probudio u telu ogromnog insekta.

Te dane je Faria proživeo u celibatu, vodeći računa o ishrani i načinu života. Iako je pio čajeve i zobao žitarice, nikada nije bio slabiji i bolesniji. U trenutku kada mu se činilo da je život jedna duboka i prazna jama, iznenada je dobio novac od dalekog rođaka koji je pre mnogo godina pobegao od rodbine u Ameriku, glavom bez obzira. Faria je imao dovoljno sredstava da započne novi život. Iznenada je odlučio da se preseli u veliki grad i tamo okuša sreću. Bio je uveren da će ga pratiti dobri vetrovi i da će ljudi u velikom gradu prepoznati njegove neobične talente. Međutim, to se nije dogodilo. Svako je živeo svoj život i drugi nisu imali vremena za tajanstvenog stranca retkih osobina.

U tim danima je razumeo da rad zaista oslobađa i da nema mnogo vremena za gubljenje. U početku je radio najteže poslove, da bi postepeno i sporo napredovao. Upoznao je mnogo ljudi i svi su imali svoje životne priče i svako je nosio svoj krst. Uživao je u posmatranju ljudi, jer je iz toga mnogo učio. Ubrzo je shvatio da veliki gradovi imaju srce i dušu za sve – umetnike, nadničare, propale pesnike, prostitutke, šarlatane… Bio je srećan i zadovoljan što je deo velikog kolektiva u kojem svako pokušava da pronađe svoj komad sreće i mesto pod suncem. Posle izvesnog vremena, počeo je da preprodaje antikvarne knjige, da bi naposletku otvoru malu knjižaru na periferiji grada. Bio je to posebno težak i posebno srećan period za njega. Faria je pročitao sve od Ničea, a posebno su ga privukle knjige „Tako je govorio Zaratustra” i „Genealogija morala”. Posle toga je čitao Žila Deleza, Spinozu, Lajbnica… Nažalost, Faria nije našao utehu u Bemeu, Hajdegeru i svim ostalim filozofima. Međutim, jedno je bilo sigurno, pretvarao se u boljeg čoveka, finog, mirnog i krotkog. Pokušavao je iskoreniti zlobne opaske, družio se sa pesnicima i niskobudžetnim umetnicima, koji su se grebli za kafu, malo pažnje i cigaretu. Istina, nije razmišljao da li je drveće dovoljno zeleno ili ozon previše oštećen, ali je u sebi prepoznao finiju notu koja se, očigledno, više dopadala ljudima. Da su ga u tom momentu sreli drugari iz detinjstva, slatko bi se nasmejali i optužili ga da je postao seka-persa i knjiški moljac. Čitajući i prodajući knjige, Faria je stekao ogromnu prednost nad drugim ljudima koji bi slatko zaspali uz dnevne novine ili neku knjigu što sakuplja prašinu po policama. Nije najbolje razumeo šta bi mogao uraditi sa tim znanjem, ali se potajno nadao da će se jednom sve isplatiti. Ljudi su voleli Fariu, međutim, on se nije zadovoljavao time. Sebe nije video u društvu hipi-pesnika, slikara koji na ulici prodaju uljana platna i svih onih koji su čekali da smrt dođe i razreši ih teške patnje sumornog života. Iako je mnogo čitao, bio je prilično nespokojan. U tim godinama je upoznao svog učitelja. Bio je to lep, visok čovek, toplih očiju, crne, duge kose i uspavljujućeg glasa koji bi umirio i zmiju što oprezno drema u kamenjaru.

Njegov učitelj je imao univerzalno znanje i stekao ga je negde u Holandiji. Iskustva koje je stekao na putu, prenosio je lako te je Faria učio sa velikim oduševljenjem. Usvojio je sve što je smatrao da će mu pomoći u životu i napredovanju. Za razliku od drugih učenika koji su samo želeli da se ogreju pored vatre i zaborave na svoje isprazne, dosadne i neautentične živote, Faria je shvatao dragocenu vrednost reči koje je slušao. Veličanstveni Saturn nije želeo da se Faria dugo zadržava na jednom mestu, pa ga je razdvojio od učitelja. Faria nije imao priliku da mu zahvali na svemu što je čuo od njega, ali je negde u dubini svoje duše slutio da učitelj zna i da mu nikada neće zameriti što je otišao bez pozdrava.

Saturn je više od tri godine tranzitirao devetim poljem horoskopa i za to vreme Faria je savladao nekoliko veština, upisao školu, pročitao gomilu knjiga, više puta bio šegrt i učenik, otvorio knjižaru koja nije bila posebno posećena, obavljao različite poslove… Sve to je Faria radio, a da nije zaradio dovoljno novca za život. Nije bio posebno zadovoljan i pitao se šta još treba da uradi kako bi umilostivio bogove.

„Treba li da radim kao žongler u cirkusu?”, mrmljao je sebi u bradu, „ili postanem učitelj mačevanja? Možda oženim kakvu bogatu udovicu ili upišem časove pevanja?”

Razočaran razvojem događaja, Faria zatvara knjižaru i sve svoje knjige prodaje za sitan novac. Svakom je bio potreban neki naslov da zameni prazninu u regalu, za rođendanski poklon ili da njegove knjige posluže za podupiranje bračnog kreveta, pošto je nedostajala neka nožica. Ljudi su mogli da kupe najbolja dela Hakslija, Gogolja i Getea za svega nekoliko penija. Faria je bio skrhan porazom. U tim trenucima je prezirao ljude. Mrzeo je bednu gomilu koja je ustajala iz kreveta sa mišlju šta će doručkovati, a posle doručka kovala planove o sledećem obroku… Faria je mrzeo duhovne kepece i sve što ga je okruživalo. Prosto je bacio dve hiljade knjiga koje su imale veliku vrednost. Bacio je retke naslove koji decenijama nisu reprintovani. Antički filozofi su se negde od gore smejali što je ispao toliko naivan i smešan. U trenutku slabosti i potpune praznine, Faria je spalio negde oko četrdeset priča koje je napisao u ranoj mladosti. Mnogo toga je naučio za vreme Saturnovog tranzita kroz deveto polje horoskopa. Toliko toga je iskusio, samo nikako nije naučio da razvija veru. Vera je bila ono što je nedostajalo tom mladom čoveku. Počeo je da liči na Ničea, koji je sve uradio da ubedi sebe i druge kako Bog ne postoji.

Prošlo je nekoliko meseci i ništa posebno se nije događalo. Svako se trudio da što bolje odrobija svoju životnu ulogu, a Faria je gazio kroz život pun jeda i gorčine. Nije to bila prava mržnja koja se usadi u srce čoveka, nego patnja zbog osećaja nemoći. Faria nije zamerao drugima zbog mišljenja i načina života, nije razlikovao belog od crnog čoveka niti je imao vremena da se sukobljava sa ljudima oko ideoloških stavova. Njemu nisu smetali drugi. Dušu mu je pritiskao osećaj da nije uspeo i da njegov život ne ide onako kako bi to želeo. Razmišljao je kako mu mnoge životne lekcije i izazovi uopšte nisu bili potrebni i rado bi ih odbacio, samo da je mogao, samo da je postojao način.

Sasvim iznenada, dok je Faria trošio i to malo ušteđevine što je preostalo, pojavio se sredovečni gospodin u lepom odelu. Negovao je bradu i veliki stomak, te je delovao kao čovek koji voli dobru kuhinju, tuđe žene i udobnost. Ponudio je dobar posao. Nešto poput Vita Korleonea u filmu „Kum“, koji Faria nije mogao ili nije smeo da odbije. Po prvi put se dogodilo da ga je neko želeo zbog njegovog znanja i veština koje je posedovao. Čovek je objasnio da ga je dugo tražio i da se gradom pročulo kako je Faria talentovani osobenjak. Faria nije voleo mnogo da se petlja sa sumnjivim tipovima, ali kao što rekoh, „ovu ponudu nije mogao da odbije”. Posle nekog vremena, zaradio je i prvi ozbiljan novac. Posao je dobro išao i bio je zadovoljan što ga je lepa Fortuna konačno izvukla iz „bubnja”. „Life is good”, mislio je Faria dok je stavljao novac u džep novog odela.

Tih dana je mogao sebi da priušti odlazak u restoran, kraća putovanja, kupovinu monografija i retkih knjiga. Poradio je na svom samopouzdanju, više nije skupljao ramena i uvlačio glavu, a ljude bi gledao u oči dok bi razgovarao sa njima. Nije morao da drhti pred svakom namrgođenom kasirkom, jer kod sebe nije imao dovoljno para, niti bi se dvoumio da kupi nešto skuplju konzervu sardine. Primetio je da ga ljudi prepoznaju na ulici, oslovljavaju i dobro postupaju sa njime. Saturn je hitao njegovom desetom kućom i ovog puta nije srušio Fariu, jer je mladić godinama strpljivo radio, učio, trudio se... Veličanstvena planeta je znala kroz kakvu je patnju prošao i počela je da nagrađuje čoveka u trenucima kada se klonulog duha predavao i padao u očaj.

Faria je od malog šegrta polako izrastao u majstora. S vremenom je stekao svoje pristalice, koji su verovali u ono što radi. Osetio se kako se život menja i kako su ga prigrlili grad i ljudi. Postepeno je shvatao smisao svog postojanja ili je uobražavao da razume zašto je poslat na zemlju. Faria je tog trena drugačije gledao na nagradu i kaznu, te je bio zahvalan što je prošao kroz „sito i rešeto”. U takvom raspoloženju konačno piše svoju prvu knjigu. Nije se mnogo trudio niti trošio. Pisao je noću i knjiga je nastala za osam dana. Da je Faria rođen u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom vremenu, svi bi ga slavili što je uradio tako nešto za rekordno vreme. Sećao se da je negde pročitao kako je Dima sin napisao „Dama sa kamelijama” za osam dana, pa ga je nakon toga Francuska slavila. U zemlji u kojoj je Faria živeo, mnogi nisu čuli za Dimu (sina), niti su mnogo marili za književnost. U tim godinama su posebno bili na ceni ljudi sa uljem u kosi i tesnim majicama. Međutim, Faria se nije obeshrabrio. Nastavio je da drži predavanja, putuje i piše. Ne može se reći da se obogatio, ali je zaradio nešto novca za život i račune. Takođe je stekao brojna poznanstva, koja će mu mnogo značiti kasnije u životu. Njegovi najjači i najkreativniji dani su bili za vreme Saturnovog tranzita kroz deseto i jedanaesto polje njegovog horoskopa.

Kako se Saturn primicao dvanaestom polju njegovog horoskopa, život se bitno promenio. Faria se brže zamarao i teže ustajao iz kreveta. Mnoge stvari su počele da mu smetaju, pa je postao osetljiv na komentare, opaske i uvrede. Štaviše, učestvovao je u žučnim raspravama, za koje je, pre samo godinu dana, mislio da nisu deo njegove borbe. U nekim jeftinim novinama je objavio svoj članak, gde je osudio ljude koji razmišljaju drugačije. Faria je polako i sigurno sticao nove neprijatelje. Neke je zaslužio svojom krivicom, a pojedini su se prosto pojavili, kao da je neko otvorio bocu u kojoj drema zao duh. Podrška je počela izostajati sa svih strana. Posao koji je obećavao mnogo novca, doneo je ogromno razočaranje. Njegovi prijatelji su okretali leđa i odbijali kontakt i saradnju. Nisu se javljali na telefonske pozive, niti su planirali da mu pruže slamku spasa. Faria je polako postajao davljenik, a da nije tačno znao na koji način da se izbavi iz mulja u kojem je plivao. Počeo je da pije sa izvora gorčine, te su mu svi drugi bili krivi. Umislio je da treba da se razračuna sa neistomišljenicima, rodbinom, prijateljima…

Ne može se reći da je Faria u tom period osećao poseban strah ili teret. Međutim, neka sila ga je neodoljivo vukla u problem, te je insistirao na novim poslovnim projektima koji su po nekom pravilu neslavno završavali. Međutim, novi ljudi se nisu pojavljivali. Faria je kao mađioničar iz šešira vadio likove iz prošlosti. Mahom su to bili neprijatelji, smutljivci i neki sa kojima nije rešio odnose. U jednom trenutku su se pojavili moćni neprijatelji. Faria je bio optužen za mnoge stvari. Za neke je zaista bio odgovoran, a neke nije mogao povezati sa sobom. U tom periodu života, ljudi oko njega su se ponašali poput veverica koje su naišle na vreću žireva natopljenu alkoholom. Nesrećni Faria se setio šta mu je Učitelj jednom davno govorio, te je rešio da se ne brani od napada i prozivki. Prekrstio je ruke i nestrpljivo sa zebnjom čekao šta će se kasnije dogoditi. U meditaciji je Faria imao čudne slike, jednako mu se nešto vrzmalo po glavi, nije mogao da se usredsredi i fokusira. Neretko bi se noću budio prestravljen košmarima i obliven znojem. Tih dana je gledao filmove i slušao Mocarta. Posebno su mu se dopali B filmovi reditelja Akia Kaurismakija, Džima Džarmuša, Federika Felinija i Vudija Alena.

Faria je tek posle mnogo godina shvatio da je njegov brak u dubokoj krizi i da se nije najbolje potrudio na tom polju života. Ubrzo se razveo od žene koja ga je godinama pratila, delila sa njime dobro i zlo. Što je najgore, rešio je da ode u trenutku kada je njegova partnerka bila u izuzetno ranjivom periodu života. Zbog takve odluke Faria je patio do svoje duboke starosti. Krivio je sebe što je napustio najboljeg druga i jedinu osobu koja je istinski poznavala njegovu buntovnu i nomadsku prirodu. Faria je mnogo kasnije pokušao da spere sa sebe osećaj tereta i krivice. Do duboke starosti nije bio siguran da li je uspeo da olakša sebi.

Kako je Saturn prešao ascendent i zalazio dublje u prvu kuću njegovog horoskopa, Faria se počeo menjati i stvari oko njega su se počele menjati. Primetio je kako mu je lice dobilo grublji izraz, a ovalne obraze su zamenile oštre crte oko jagodica. Dobio je dve-tri jače bore smejalice i oko uglova usana. Delovao je nekako suvlje, iako nije izgubio mnogo na težini. Podsećao je na čuveni lik Migela de Servantesa, Don Kihota, koji se umorio od jurišanja na vetrenjače. Nedostajala je samo tvrdoglava mazga i debeljuškasti Sančo Pansa, pa bi ljudi sa strane imali sliku pravog stanja u kojem se nalazio.

Izmučen od poslednjeg tranzita kroz dvanaestu kuću horoskopa, Faria nije imao energije da ulazi u svaku moguću životnu situaciju. Obećao je sebi da će štedeti energiju. Primetio je da i poslednji demoni njegove podsvesti postepeno iščezavaju, te su sa njima nestali i tajni neprijatelji, neistomišljenici, nadžak-babe i svi oni koji su mislili da im je Faria zagorčao život. Sve se desilo tako brzo. Faria je imao utisak kao da se pojavio strogi dreser, koji je sve te strahove u obliku ljudi i životinja pokupio i strpao u neku veliku kutiju, koja je morala biti zaključana do daljnjeg. Primetio je da bolje spava i da su mu misli sređenije. Duboko iznutra je osećao veliku promenu, koja se dogodila sama od sebe. Život nije postao posebno bolji, ali je na stvari oko sebe gledao drugim očima. Postepeno se mirio sa prijateljima i saradnicima. Osećao je da se neki deo njegovog života završio i da se dugo neće sretati sa avetima svoje prošlosti. Nekako je umislio da nema vremena za gubljenje, pa se pokušao da sredi i isplanira dan. Vodio je beleške na listu hartije i trudio se da bude ozbiljan. U tim danima nije mnogo mario za igru, druženje i čaršijske tračeve. Faria je postao strog prema sebi i drugima. Ulaskom planete Saturn u prvo polje, Faria je po prvi put iskreno razumeo koliko je vremena bacio na uzaludne razgovore, prazne i iscrpljujuće sedeljke. Iskreno je žalio što nije pročitao više knjiga, putovao po svetu, vodio ljubav… Smatrao je da je bolje učiti esperanto jezik dokonog poljskog lekara Zamenhofa, nego sedeti sa ljudima i „bistriti politiku”. U tom periodu je naporno radio, dobro se organizovao i pokazivao dozu zrelosti kao nikada do tada. Kako je Saturn napravio prijateljski i dobrosusedski kontakt prema planeti Jupiter i vladaru devete i dvanaeste kuće, odlučio je da spakuje svoje kofere i otputuje daleko. Više nije mogao živeti u zemlji u kojoj je brat sedeo protiv brata, u kojoj se komadalo svinjsko meso i negovali paganski običaji. Smatrao je da nema šta da traži sa ljudima koji su poštovali klovnove i cirkuzante, dok su geniji u bunilu šetali ulicama, tražeći smeštaj ili komadić hleba. Više nije mogao živeti u zemlji u kojoj su ljudi jednako pričali o svetlu, dok se gusti mrak uvlačio u najskrivenije pore njihovog bića. Faria nije imao šta da ponese u daleki svet, osim nekoliko starih knjiga i sećanja. Znao je samo jedno: ljudi mu mogu sve oduzeti – kaput, novčanik, šešir ili bilo šta drugo, ali mu ne mogu oteti znanje koje je stekao na putu i ne mogu mu uskratiti bogat unutrašnji život, koji je neprekidno ključao u nedrima. Nije bio ogorčen, niti je bilo zle krvi u njemu. Konačno je racionalno video sve. Saturn je otreznio sanjara, idealistu, propalog pisca, pevača u pokušaju, traljavog ljubavnika, filozofa koji je shvatio da se od mudrosti ne može dobro zaraditi.

Ubrzo nalazi valjano rešenje i seli se u Skandinaviju. Faria nije mnogo poznavao životnu filozofiju nordijskih naroda, te je nalazio da su hladni, daleki i nepristupačni. Primetio je da vikendom u gojzericama odlaze u brda, bez telefona, novina i satelitskog navođenja. Zavideo im je na sebičnosti i načinu organizacije života. Nisu mnogo marili za tuđe sudbine, pa su neretko doživljavali stotu. Na strance su gledali kao na goste koji su potrebni za rad u staračkim domovima, jer su odbijali da smrt dođe po njih. Faria se iznenadio što niko od tih ljudi nije znao gde se nalazi njegova zemlja. Tada je shvatio da nije u prednosti što njegovim žilama teče južnjačka krv.

Kako je Saturn tranzitirao prvim poljem, shvatio je da nije mnogo mudar i pametan. Samo nekoliko godina ranije, zakleo bi se u suprotno. Faria je najviše naučio za vreme ovog tranzita, jer je kristalno jasno video sebe i stvari koje ga okružuju. Ranijih godina je bio previše pristrasan i subjektivan, ali je Saturn svojim tranzitom ublažio fantazije i snove. Faria je konačno shvatio da je život mnogo više od igre. U tim danima ga je povremeno mučio želudac i jaki bolovi u ramenom pojasu. Svakako nije znao da je to posledica Saturnovog tranzita iz prošlosti. Faria je živeo stresno, nije odmarao i nije čuvao snagu. Ovog puta se život svetio običnom čoveku. U tim danima ponovo ulazi u brak, ali ovog puta bez dečačkog sjaja u očima i cveća u kosi. Faria je konačno počeo da sazreva.

Njegova druga žena je bila nežna, plava i puna neke nesebične ljubavi i vere. Faria nije želeo da joj lomi krila tako što će je uveriti da je život više od ljubaznosti i neograničenog poverenja. Na kraju krajeva, Faria još nije naučio jednu stvar – ne prolaze svi kao gladijatori ili krotitelji lavova. Neki ljudi, prosto, prošetaju kroz život kao kroz dolinu pamuka, bez znanja o tami i nečastivim silama. Faria je verovao da se do uspeha dolazi isključivo borbom.

Tranzit Saturna kroz drugu kuću horoskopa probudio je u njemu želju da se okruži zidovima i na taj način prividno stekne svoj mir. U tim danima Faria i njegova supruga na kredit su kupili restauriranu kuću pored vode, u kojoj će napisati svoje najbolje knjige.

Kako je Saturn išao njegovim trećim poljem horoskopa, Faria se bacio na pisanje. Tada je napisao čak dve knjige. Počeo je da se zanima za skandinavsku književnost. Čitao je Strindberga, Harija Martinsona, Knuta Hamsuna i ostale autore.

„Kakve su ovo gluposti?”, razmišljao je, „ovde pišu o cvrkutu ptica, lepoti norveških fjordova, žuboru reka u proleće…”

Faria je navikao da čita o ljudima koji su imali profil Raskoljnikova iz „Zločina i kazne” ili Žana Valžana iz „Jadnika”. Nikada nije čitao o tome kako je život lep, sve je lepo, ljudi su dobri, klanjaju se mesečini ili ustaju u zoru da bi pozdravili Sunce.

„Kako je dosadan život u kojem se ništa ne dešava”, razmišljao je Faria ne shvatajući da neki narodi mogu biti spokojni i bez dramatičnih i nemirnih scena.

Saturnov tranzit kroz treću kuću njegovog horoskopa ponovo je probudio želju za učenjem i nekom vrstom obrazovanja. Pored svakodnevnog pisanja, Faria se bacio na učenje jezika. Jednom prilikom, dok je čitao „Pokretni praznik” Ernesta Hemingveja, našao je kako se goropadni Merkur u Lavu hvalio da je naučio francuski jezik za samo dve nedelje. Ponesen željom, dao se na učenje istog jezika, ali mu je trebalo mnogo više vremena da bi savladao osnovne reči i izraze. U tim danima se od nekud pojavio i njegov mlađi brat Vidiadar, koji je živeo u Berlinu. Faria i Vidiadar nisu negovali posebne odnose, pa su u nekim zrelijim godinama života pokušavali da se zbliže. Ne može se reći da je njihov susret protekao sjajno, jer se radilo o dva potpuno različita čudaka. Vidiadar je snimao dokumentarne filmove i čitao knjige Stanislava Lema i Filipa Dika, dok je Faria više bio ezoterijski orijentisan. Vidiadar se kleo u Pilot Pirksa, junaka naučnofantastičnog romana, a Faria je verovao u karmu. Iako je između njih postojala velika razlika, Faria je istinski voleo svog brata i potajno se molio za njega.

Ukoliko želite da čitate dalje (drugi i treći deo), idite ispod na tag Saturn i njegove lekcije I-II-III