Daniel Šijaković

Jednog maglovitog,

sasvim sumornog jutra,

na vlažnom staklu

promrzlim prstima

pisao sam tvoje ime,

mirisao ti divlju kosu

i video tvoje još sanjivo lice

u napuklom,

zamagljenom staklu,

i nekako slutio da me voliš.

O, mila, prelepa moja...

pa, zar je to malo?

1.

Noa je voleo rano jutro. Pio je jaku, crnu kafu i rum. U antikvarnici je kupio porcelanske šoljice, koje je davno založio član jedne bogate porodice koja se gasila. Isti se nikada nije vratio po njih. Tako je Noa uživao u jutarnjoj kafi, a spomen na bogatu porodicu je ostao. Radovao se što su oko njega prisutne i druge duše, kroz neka sećanja, neke priče, žive tu i tamo na ovaj ili onaj način - ali uvek žive, pritajene i, valjda, konačno spokojne. Nekad ga je plašila pomisao da se sve jednom mora zaustaviti. Plašilo ga je da smo negde sami u  beskrajnom svemiru, gde nas, možda, niko ne čuje. Plašila ga je ogromna tišina koju je nosio u sebi, a nije imao sa kime je podeliti.

„O, kako si tužan, jadni, čoveče...”, žalio se Noa, „prođe život, a niko ne vide tvoju samoću. Niko ne vide u šta si se pretvorio, a prošle su godine da shvatiš  svoju prirodu, svoju starost koju niko ne želi i nešto mudrosti koju niko ne sluša. Ko bi slušao starog čoveka?”

Tako je nekad razmišljao prosedi Noa sve dok se nije našao u jednoj neobičnoj priči, sasvim iznanada i neočekivano. Seća se da je dan bio siv i tmuran. Proganjala ga je dosadna kostobolja, tek da ga podseti da je živ. Na nekom starom krovu posutom mahovinom, dremala je mačka sa svojih devet beskorisnih života, posmatrajući prolaznike, drveće, ptice u žbunju. U nekoj obližnjoj kafani čula se francuska, tugaljiva harmonika, spora i tiha, a grad je dobio ukus jeseni, prezrelog voća, opalog lišća. Neko staro pseto je podvijena repa tumaralo kaldrmom jednako zastajkujući, željno pažnje i milovanja. Pogledom je govorilo da je bilo mnogo gladnih dana. Noa se uputio prijatelju Orfelinu sa kojim je drugovao i provodio lepe trenutke. Orfelin je bio neobične prirode. Bilo je nečeg čudnog u njegovoj pojavi. Mogao je imati pedeset godina, a možda je prevalio i stotu. Niste mogli znati koliko godina taj čovek zaista ima. Bio je u nekoj neobičnoj fazi - kao da je zaustavio vreme i kazaljke sata i kao da su se same nebeske sile združile i sjatile u njemu. Neki su pričali da nije sa ovog sveta, da druguje sa ezotericima i kojekakvim alhemičarima. Uvek je nosio crnu odeću od grube čohe i podsećao je na kakvog pustinjaka ili isposnika. U držanju i glasu je imao nečeg što je odavalo toplu ljudsku prirodu. Očima je milovao i blago prelazio po ljudima, kao da se sa zadovoljstvom seća nečeg davno minulog. Nije bilo grubosti i  povređivanja; njegov pogled je grejao i krotio ljude, ali je ipak bilo nečeg hipnotičkog i dubokog, čini se da bi umirio i zmiju u kakvom kamenjaru. Odakle je dolazila takva mirnoća, strpljenje i blagost niko nije umeo objasniti. Živeo je u nekom potkrovlju. Ulazna vrata su gledala na balkon gde je gajio ljiljane, jasmine, orhideje i trave kojima je lečio, vidao, spravljao meleme i eliksire. Dnevni boravak je bio veliki i prostran, nešto zatamnjen. Na sredini sobe se nalazio orahov sto, u dnu ogromna polica sa prašnjavim knjigama, nekoliko uljanih slika po zidovima koje su podsećale na Rubensa i flamanske kanale, na  madone pune oblina. Bila je tu i jedna velika i teška sobna lampa koja je oblikom podsećala na ženu u molitvi, jedna masivna fotelja za odmor i čitanje, stari gramofon koji možete naći samo kod kolekcionara ili zaljubljenika u sve što je oronulo, propalo, staro, kao i jedna bronzana figura, kineske vaze od porcelana i veliki kamin u kome je dogorevao komad hrasta. Noa se dobro osećao kod svog prijatelja. Mislio je da ovaj zna nešto više od drugih ljudi. Od kada mu je pre više godina supruga preminula nakon teške bolesti, Noa je često bio usamljen i tih, a malo razonode je nalazio u druženju sa Orfelinom koji je znao da nestane u nekom delu godine i da se skriva mesecima, pa bi se opet vraćao, ali svakog puta pritisnut nekim novim teretom, koji je, čini se, morao sam nositi. Neki bi govorili da odlazi u brda i osamljuje se u trošnoj kolibi provodeći vreme u molitvama i obredima, neki bi pripovedali da je zaljubljen u izvesnu mladu ženu, te je u toku godine obilazi, ali kuda je Orfelin zaista odlazio - niko nije znao. Bilo kako bilo, taj čovek je lečio druge i Noa je voleo njegovu blizinu. Potajno je zavideo svom prijatelju na lakoći življenja. Orfelin nije imao teške i sumorne misli, u svemu je video dobro i lepo. U kamenu bi prepoznao život, u pustinji nalazio oazu - gde god bi išao, za njim je sve oživljavalo, raslo i bujalo; gde god bi kročio ostavljao bi trag za sobom. Njegove reči su odzvanjale kao jutarnja zvona na velikim katedralama. Znao je tajnu umiranja i rađanja, znao je i više od toga, a jednako je ćutao, smešio se i blagosiljao druge.

2.

Noa je tugovao jer nije uspevao da prežali stare rane, stare boli koje su mu trovale dušu i činile ga mekanim i poroznim. Nekako je kopnio i venuo, oči su gubile sjaj, ne toliko zbog starosti, koliko zbog pritajene tuge koja je razdirala njegovo najfinije biće. Pre mnogo godina je upoznao jednu mladu, lepu devojku koju je tako lako zavoleo i ubrzo oženio. Bili su naivni i srećni slušajući Iv Montana i Aznavura. Noću bi sedeli na balkonu male, iznajmljene mansandre i dugo čitali Bodlera, Prusta i neke davno zaboravljene južnoameričke pesnike tuge. Noina žena Antonija je volela jake cigarete karakterističnog mirisa. Voleli su da puše noću uz gramofon, neko jeftino vino i čokoladu koje bi Noa kupovao u obližnjoj bakalnici. Bili su siromašni, ali uvek su imali toliko da prežive i da od toga naprave čudo. U kasne sate bi dugo vodili ljubav i tako slatko zaspali opijeni mladošću i naivnom željom za životom.

„Kada je čovek mlad, sve je tako jednostavno i puno nekog lepog kiča“, mislio je Noa.

 Kada ne bi vodili ljubav, raspravljali bi o književnosti, o dešavanjima u svetu, kulturi. Imali su toliko toga jedno drugom reći. Fascinirala ga je njena znatiželja, lakoća izražavanja i duboko poniranje u najsloženije delove ljudskog bića. Shvatio je da je Gospod stvorio lepu i pametnu ženu istovremeno. Antonija je govorila nekoliko jezika, ponešto je pisala, volela je poeziju. Njena neprirodna lepota ga je brinula, jer nije dolazila sa ovog sveta - njen osmeh koji je krio tugu i nemirne, crne oči pune nepoznatog straha. Nije znao šta zaista živi u njoj. Ona nije činila nešto što bi čoveka zabrinjavalo, nije bila koketna, davala se celim bićem, ali je pored nje bio jednako srećan i zabrinut i preplašen. Osećao je da mu zla kob lebdi nad glavom, kao da smrt negde čeka i kao da se zlo udružilo i dahće mu za vratom. Jednako bi slušao šapat upozorenja i pomešane  glasove koji dolaze iz nekakve rupe u zidu. Noću se budio sav mokar i izmučen snovima o čoveku koji kradom dolazi u njihov stan. Noa bi u takvim snovima zaključao stara, železna vrata, proverio prozore, ali bi se nepoznata prilika uvek nekako prikrala i ušunjala u njihov dom, kao da je sam Nečastivi došao. Noa je jednom prilikom pitao pojavu:

„Šta hoćeš? Došao si po moju dušu?“

„Ti me ne zanimaš“, šaputalo je biće, „posetio sam Antoniju jer tamo odakle dolazim nemamo nikog poput nje.“

 „Molim te...“, preklinjao je Noa instinktivno osećajući da je pred njim neko kome se ne vredi protiviti, „idi od nas, vidiš li koliko je volim, shvataš li da sam po prvi put srećan?“

 Prilika se nasmejala metalnim glasom koji je dolazio iz najmračnijih dubina.

„Plašiti se smrti je strašnije nego umreti! Tamo sam gde sreća postoji. Gde se drugi mrze nemam šta da tražim. Oni su već u mome Carstvu, samo... što to još ne znaju“, reče cereći se.

Ubrzo je nestao i više se nije pojavljivao. Noa je slutio da je te davne noći u njegovom domu bio sam Nečastivi. Nikada nije govorio o svojim snovima i trudio se da potisne ono što je tada čuo, ali je bio vidno uznemiren. Začudo, Antonija je bila sve lepša, nekako je bujala i sve je u njoj živelo. Hiljadu proleća se rađalo u njenom mekanom, oblom telu i Noa u njoj nije prepoznao reke ponornice, nije ni slutio da je motre smaragdne oči palog anđela.

3.

Često bi putovali. Antonija je nalazila jeftine hotele i pansione i uspevala da pokrije troškove puta. Noa nije razumeo kako joj to uspeva. Plašio se da ne pokvari čaroliju, jer nisu imali novca, pa je strepeo da se ne probudi iz kakvog sna u kome je sve izvodljivo. Bila je pravi umetnik da ni od čega spremi ukusnu večeru, da kombinuje polovnu odeću i uvek izgleda lepo i sveže. Retko se šminkala. Ponekad bi stavljala puder na lice, a u kosu ružino ulje. Njene usne, uvek blago razmaknute, mamile su na poljubac. Oko očiju je imala sitne bore smejalice i nekoliko mladeža koji su je činili posebno zavodljivom. Ako bi se čovek bolje zagledao mogao bi zapaziti i pegice koje su joj davale blag i čedan izraz. Imala je bujnu, plavu kosu koja je odavala neku čudnu snagu i govorila nešto o njenoj potisnutoj prirodi. Ispravljala je kosu koja je bila kovrdžava, divlja i nemirna. Njena kosa je krila da je bilo čudnih, neobičnih žena u porodici i da su imale zagonetnu sudbinu. Mahom su bile udovice, tamnih, dubokih očiju u kojima se zenice nisu mogle ni naslutiti. Te crne, mračne oči su kao vir uvlačile obične ljude i činile da potpuno polude u njihovoj blizini. Takve žene su nekada bile spaljivane i mučene na najgori način. Noa je to prepoznao u njoj i često ju je krišom posmatrao dok je obavljao svakodnevne poslove. Gušio se od ljubavi i teturao je kroz život potpuno opijen i začaran njenom pojavom. Po prvi put je voleo.

Za kratko vreme su proputovali Evropu i videli gotovo sve  – Prag, Berlin, Beč... Antoniju su privračila manja mesta. Više je volela Veronu, Briž ili Salzburg nego neke evropske prestonice. Gde god bi išli radovala se poput malog deteta, mahala rukama i brbljala o nekim malim, ženskim stvarima. Ručavali bi po jeftinim kafanama i gostionama, spavali u tesnim sobama sa niskim tavanicama i oskudnim nameštajem. Uvek bi nosili dovoljno knjiga. Antonija je gutala sve što joj došlo pod ruku. Volela je Jesenjina i uvek bi plakala nakon čitanja. Nju je zanimala velika majka Rusija, nepregledne stepe i ruska nomadska, pijana duša. Volela je glas Bili Holidej, velike crkve i jutarnja zvona, bečke kafane u predgrađu i jake cigarete koje su kidale njena mlada pluća. Volela je miris jutarnje kafe i kišne dane pune vlage i mirisne trave. Volela je da sedi na terasi i piše kratke priče bez mnogo smisla i zapleta.

Jedne zime su otputovali na selo. Bilo je toliko hladno da je zemlja bila smrznuta i tvrda kao granit. Noi su poslovi loše išli i bio je vidno zabrinut. Jedva bi uspevali da se prehrane i plate račune. Za to vreme je Antonija je davala časove francuskog i latinskog. I dalje je bila raspoložena, pevala je, plesala, pričala o ljubavi.

„Što ne možeš izmeniti, podnosi onako kakvo je“, govorila je često.

Bila je pravo „dete cveća” i verovala je u čuda, da ljubav uvek pobeđuje, da dobro pobeđuje zlo, da su ljudi samo dobri i da je život beskrajno lep. Noa je zabrinuto posmatrao kako Antonija podiže bedeme oko sebe i ne dozvoljava da neko pokvari i polupa tu zemlju ogledala u kojoj je  razdragano trčala, opčinjena koloritom i čudesnim stvorenjima koje u životu mahom ne srećemo. Noa je posmatrao svoje sede u ogledalu i brinuo se da stari. Primetio je da mu koža više nije tako sjajna i zategnuta, brže se zamarao i dobio je par kilograma. Plašio se da bi se Antonija mogla zaljubiti u kakvog mlađeg čoveka i ta misao se potkrala u trenutku kada je bio potpuno nespreman. Pošto ga je nemir sve više obuzimao počeo je redovno vežbati. Nije mu se dopala slika  zapuštenog tela, ali je čvrsto odlučio da povrati snagu i nekadašnji izgled. Noa je počeo ličiti na nesigurnog čoveka u klimaksu. Svaki put kada bi pogledao svoju ženu shvatao je koliko je samo stariji, te su ga počele proganjati sumnje i strahovi. Da se mogao ušunjati u njeno srce, nikada više ne bi brinuo, ali sumnjičavom čoveku niko ne može pomoći. Pre ili kasnije se jedan od njegovih strahova mora obistiniti.

4.

Jedne kišovite godine su poželeli decu. Taj momenat samog planiranja je bio toliko dragocen u njihovom životu da je uneo jednu novu živost i toplinu. Vodili bi ljubav poput dva pustinjaka koji se posle mnogo godina lutanja i traganja slučajno sreću na kakvom izvoru. Noa je uvek imao ogromnu, neutoljivu glad za njom koja ga nikada nije napuštala i činilo se da je vremenom sve jača. Strasti koje su imali nisu bile sa ovog sveta. To dvoje zaljubljenih se tako divno stapalo da je Nebo bilo ljubomorno na njih. U svemu tome je bilo nečeg neprirodnog da nisu bili ravnodušni ni Bog, ni Đavo.

  U te dane Noi je često u san dolazio suvonjavi Aboridžin crtajući ogromne krugove po zemlji i posipajući nekakav prah unutar krugova.

„Šta to posipaš?“, čudio se Noa. „Kakav je to prah?“, pitao je.

 Aboridžin je mudro ćutao i gledao u nebo kao da očekuje kišu. Pokazivao je rukom samo u jednom pravcu i pravio užasne grimase čoveka koji sluti nesreću. Rukom je objašnjavao da u tom pravcu leže odgovori na mnoga pitanja. Običan čovek to ne bi mogao razumeti. Noa nije razumeo znakove i govor vetra. Jednom je pitao Orfelina o značenju tih snova.

„Ne dopadaju mi se. Čekaju te sušne godine, bez roda, bez kiše. Aboridžin je nekakav glasnik. Poručuje da dobro ovog sveta ne može promeniti odnos snaga u donjem i gornjem carstvu.“

„Šta to znači?“, pitao je Noa potpuno nespokojan.

„Ništa...“, reče Orfelin  zagledan u daljinu, u dva oblačića koja su se igrala na nebu, pa zatim stopili i postali jedno.

„Ti si samo nemi posmatrač velikih igara koje se odvijaju daleko od naših očiju. Tamo ne idu obični ljudi. Mogao bi samo dovoljno nevin čovek... nevin kao golišavo dete.“

Noa je odlučio da se ne poverava Antoniji o čudnim predskazanjima. Pravio se da je sve u najboljem redu i uznemirenost pravdao umorom i lošom finansijskom situacijom. Ona je primetila kako se menja i nije joj se dopadao taj novi čovek pun sumnji i strahova. Želela je da opet imaju one dane u kojima je soba mirisala na njihova oznojena tela, razbacane knjige po podu, pune pepeljare, izgužvane čaršafe i njega tako bezrižnog, razbarušene kose i nebrijane brade. Nekako su ti dani bili sve dalji, a Noa je ogrubeo preko noći. Nije to bilo sazrevanje, nego neka tupost u čoveku koja se opirala promenama. Dani su nekako prolazili i Antonija je shvatila da je trudna. Noa je bio nespreman na ovu vest, te se istovremeno smejao i plakao. Bio je to trenutak koji je dugo iščekivao i nije umeo živeti sa spoznajom da će postati otac. Zakleo se da će se promeniti i već je smislio nove projekte i planove, toliko toga je poželeo za svoju novu porodicu. Ponovo su bili srećni kao na početku. Uneli su u život neku novu nežnost i toplinu. Kuća je mirisala na šampone, bilo je više živih boja. Kupili su krevetac, gomilu medvedića i igračkica koje uveseljavaju bebe. Noa je zabranio Antoniji da obavlja teške poslove i ponašao se kao da je od porcelana. Godila joj je sva ta pažnja, bila je razmažena i zahtevna. Dobila je novu boju i ten, nekako je bila ženstvenija, grudi su joj rasle, dobila je neko rumenilo i bila je sva jedra. Prolepšala se toliko da je Noa bio opčinjen njome. Kad god bi je pogledao osećao bi ogromnu ljubav i zahvalnost što je zaljubljena u njega. Zahvaljivao je Bogu, anđelima i svecima što mu podariše takvu ženu. Antonija je bila toliko lepa da je krasila svaki deo kuće u kojem bi se našla. Bilo je nemoguće ne  zapaziti je. Od svih ruža, ona je bila najlepša, nekako je štrčala, onako posebna i svoja. Čovek bi uvek poželeo da je ubere. Stalno joj je kupovao voće kako bi beba bila zdrava, mazio je po stomaku, pevao joj verujući da će i dete biti muzikalno, šetao sa njom. Trudio se da joj udovolji i da je ne rastuži. Disao je za nju i motrio na svaki njen korak. Video je kako buja i poprima pravi oblik žene, kakvu bi voleo da sretne kakav talentovani slikar, uradi portret i ovekoveči je. Takvu lepotu čovek nije mogao videti ni na najboljim platnima. A sve to, taj nebrušeni dijamant, je bilo samo njegovo.

„Zašto ne umem prihvatiti dar, zašto se toliko plašim sreće?“, pitao se Noa. „Da li čovek svesno priziva nesreću tako što odbija sreću?“, razmišljao je. „Jesam li  proklet, jesu li ljudi prokleti?“

 Pokosio je travnjak, uredio vrt, posadio novo cveće i englesku travu oko kuće. Popravio je ogradu i ofarbao je zelenom bojom. Napravio je drvenu kućicu u kojoj će se dete igrati i malene ljuljaške. Antonija ga je posmatrala puna ljubavi shvatajući da nikada nije pogrešila što je odabrala baš njega. Bio je čovek za nju jer ju je voleo takvu kakva jeste i činio je srećnom. Posmatrala je njegove maljave ruke dok vredno rade i njegovu pognutu pojavu dok je pokušavao žicom pričvrstiti ogradu.

„Ljubavi, pripremila sa čaj. Dođi, ohladiće se.“

 Potrčao je prema njoj i podigao je visoko. Bio je snažan, a istovremeno i nežan muškarac.

„Polako, ludice, jedna“, govorila mu je, „povredićeš našu bebicu.“

On ju je lagano spustio i ljubio svuda po licu.

„Znaš... dok tako mislim o nama, shvatam da te sve više volim, znaš to?“, pitao je.

„Ma, to nije moguće“, branila se, „pa, znaš sve one priče o brakovima... one tužne i sumorne sage o ljudima koji vremenom izgube ljubav; kako ljudi sahranjuju svoja sećanja i uspomene, prave groblja od nedeljnih ručkova i užasno se dosađuju?“

„Da, ali to nismo mi, zar ne?“, branio se. „Reci da to nismo mi... Reci da je naša ljubav jača od vremena. Reci da nikada neće stati. Obećaj mi, obećaj mi!“

„Naravno da neće, ludice, obećavam ti. Nekad si kao malo dete. Nekad imam potrebu da te svijem na grudi i zaštitim od tih nemira“, utišavala ga je.

5.

Posetili su lekara. Bio je to čovek oko šest stopa visok, nešto pogrbljen, tankih i dugih nogu, visokog, izboranog čela i malog, povijenog nosa. Oči su mu bile sive i nemirne, pune duvanskog dima. Delovao je bolesno i mirisao na losion za jačanje kose. Govorio je sporo, dugo je zastajkivao i pravio pauze.

„Vaša žena nosi devojčicu“, obratio se Noi.

„Za sada je sve u najboljem redu i možete biti spokojni. Čestitam!“

Noa je nesigurno pružio ruku potpuno smeten i nepripremljen. Zamišljao je da će dobiti dečaka i da će se zajedno igrati u dvorištu. Vest o devojčici ga je iznenadila, ali se brzo pribrao i pomislio da bi mogla imati grguravu kosu na majku i da bi mogla biti jednako dražesna i umiljata kao ona. Čak je pronašao da su devojčice mnogo lepše i milije od dečaka, te je stvorio slike o njoj u raznobojnim haljinicama i lakiranim cipelicama.

„Kakav li je osećaj biti roditelj?“, pitao se u čudu.

 Antonija je bila jako zadovoljna i vest o devojčici je dočekala sa posebnim oduševljenjem.

 „To nekako ide uz moju prirodu“, govorila je.

 „Mislim da se žene mnogo bolje razumeju. Vi muškarci ste tako nespretni i trapavi“, šalila se. 

Vreme je polako odmicalo, dani su se nizali. Neki su bili tipični i ličili  jedni na druge, neki su bili posebno radosni i ispunjeni. U nekim danima je Noa zaboravljao svakodnevne obaveze, te je držao glavu na njenom stomaku i slušao kako se dete mrda i pomera. Koliko god da je Noa bio običan čovek i živeo jedan maleni život, fascinirala ga je božja volja i kako iz nekakve ljubavi može niknuti novi život. Došla je nova jesen, ali je bilo posebno toplo za to doba godine. Zemlja je mirisala, bilo je lepo, ali se nekako moglo naslutiti da su to već poslednji topli dani i sav taj mir i spokoj nije mogao prevariti druge. Ljudi su bili tužni. Nisu bili ratni, niti gladni dani, ali se nekakva žal mogla osetiti u vazduhu. Neko je spremao drva za zimu, podrumi su mirisali na mlada, kiselkasta vina, bilo je mnogo posla u polju, ali je bilo previše tiho. Antonija je bila u poodmaklim danima trudnoće i svakog dana su iščekivali da se porodi. Teško i sporo se kretala, brzo zamarala. Sva je bila otekla i podbula, ali je i dalje bila lepa, kao da ništa nije moglo pokvariti njen izgled. Noa je bio užasno nestrpljiv, stalno je izlazio u dvorište, pa se vraćao u kuću kao da je nešto zaboravio. Plašio se da je dugo ostavi samu, te se jednako vrzmao po kući. Jedne večeri je dobila jake bolove, te su je odveli u bolnicu. Došli su neki rođaci koje se mogu videti samo kada su kakva okupljanja, veselja, svadbe i sahrane. Noi se to nije dopalo, ali je bio previše uzbuđen da bi razmišljao o njima. Neko vreme je bio pored nje i milovao je po kosi. Posmatrala ga je nemirnim, prestrašenim očima male srne.

„Biće sve u najboljem redu, anđele moj. Čuvaću te, nigde neću otići“, govorio je nesiguran u svoje reči.

Antonija mu je grčevito stezala ruku, tako da je mislio da će je polomiti. Pitao se da li je u tom stisku skrivena snaga ili strah. Kasnije su ga zamolili da napusti porođajnu salu jer je bio vidno uznemiren. Rođaci su se razišli. Ostao je sam u hladnom hodniku, sedeći na drvenoj klupi, sklupčan i preplašen. Saznao je da se porođaj zakomplikovao i da su se pojavili problemi. Noa je svu noć probdeo, šetajući sa jedne na drugu stranu hodnika. Lomio je ruke, nešto mrmljao, nervozno pušio. Pred zoru mu je prišao lekar, omaleni čovečuljak lepih plavih očiju i talasaste, sede kose.

„Žao mi je“, reče nekako suvo i uzdržano, „ništa nismo mogli da uradimo. Svu noć smo se borili. Vaša žena je dobro, ali dete nije preživelo... Zaista mi je žao. Ako želite, možete videti suprugu, ali se nemojte dugo zadržavati. U šoku je i možete je uznemiriti.“

 Noa je bio skrhan bolom. Noge su mu bile olovno teške i jedva je koračao. U grudima je nosio tugu i osećaj da se nebo srušilo. Tupo se zagledao u jednu tačku pre nego je odlučio da uđe u sobu u kojoj je Antonija ležala. Soba je bila mala i slabo osvetljena. Ulazna vrata su gledala na velika prozorska okna. Nije bilo dekoracija, slika, niti cveća. Mirisalo je na lekove i na neminovnosti koje prate čoveka. Noi je tog trenutka bilo jasno zašto se ljudi plaše bolnica i zašto su lekari tako čudni tipovi, obično duboko nesretni u ljubavi. Na jednom od železnih kreveta ležala je poluotvorenih očiju. Suze su tekle niz njene obraze, a ona je bila nepomična, zagledana u tavanicu i potpuno otupela od lekova. Prešla je pogledom po Noi, ali se u očima nije videlo prepoznavanje. Uzeo joj je ruku koja je bila teška i kruta i poljubio je. Želeo je da joj govori, da je uteši, ali mu reči nisu dolazile. Nije imao pravu reč i nije bio sposoban da razume. Dugo je tako ćutke sedeo. Negde, samo malo dalje, se dešavala ljubav, negde je besneo rat, negde je mirisao doručak, kafa i lepljivo pecivo, neko je prelistavao novine, negde se sunce rađalo, na nekom drugom delu sveta se gasio dan, a Noa je tog trenutka znao da je najusamljenije biće na svetu.

6.

Došlo je neko novo leto i ljudi su nosili slamnate šešire, oskudno se odevali i krili u hladu. Zvezda je upekla i ispucana zemlja je molila za kišu. Sve što je raslo i bilo živo se posušilo, presamitilo i usahlo. Bila je sušna godina koja je podsećala na afrička leta u kojima lav i gazela zajedno dremaju u debelom hladu, godina u kojoj se nema vremena za neprijateljstva, ogovaranja i intrige. Antonija je sedela na tremu i čitala Čehovljeve „Tri sestre“. Na sebi je imala laganu tuniku koja joj nije pristajala. Smršala je i nekako se činilo da njene tanke ruke s mukom drže knjižicu u povezu. Tamni kolutovi oko očiju i neke nove izdajničke bore činile su je deset godina starijom. Nije ličila na sebe i ljudi su je jedva prepoznavali. Teško se kretala, malo je govorila, postala je povučena i suviše tiha. Njena radost je smenjena mirom i tugom koju možete videti kod žena koje su se loše udale, a muževi piju i rade kao nadničari. S vremena na vreme bi pogledala u daljinu kao da nekog iščekuje, pa bi se vratila čitanju, ali nekako odsutno kao da je dušom i mislima negde sasvim drugde. Noa ju je posmatrao očima čoveka koji gubi bitku, očima deteta koje se našlo u strašnoj oluji na velikom, pustom, drvenom brodu bez kormilara. Noa ju je posmatrao očima čoveka koji je nekada bio veliki i snažan, a sada se gasio, jer su mu ubrizgali kakav otrov koji bi i divlju zver uspavao. Posmatrao ju je očima čoveka koji razume da sva patetika postoji zbog neke ravnoteže u svemiru. Sve je Noa razumeo, ali to njegovo telo nije moglo podneti. Po prvi put se osetio potpuno bespomoćnim. Setio se ljudi koji grade ogromna zdanja kao da će živeti vekovima, a jedna loša godina sve to odnese, očisti, pokvari, razruši.

„Kako se osećaš, mila?“, pitao je tek onako da prekine ustajalu tišinu.

„Dobro sam... zaista sam dobro“, reče Antonija blago ga posmatrajući, pokušavajući da oživi nešto što su godinama imali.

„Razmišljam kako je Čehov samo pisao toplo i ljudski, koliko ga je samo zanimalo ljudsko srce. Nije se mnogo bavio metafizikom“, reče nekako setno.

„Nemoj se previše zamarati. I tvoje srce je toplo i meko i ti si čitavog života volela ovaj svet, a tako je nesavršen. Nikada nisam imao toliko ljubavi za druge, osim za tebe. Verovatno sam bio jako sebičan“, reče Noa.

Dani su toliko sporo prolazili da je sve ličilo na večnost. Noa i Antonija bi retko vodili ljubav, čak se činilo da se stvorio osećaj dužnosti, te je predaja više ličila na posao ili obavezu. I dalje su se voleli, ali ovog puta kao ljudi koji naslućuju da su prokleti, pa se pribojavaju da ne probude kakve demone koji dremaju u drevetu, kao ljudi koji su već jednom naljutili bogove jer su se previše voleli. Osećaj edenskog vrta je tinjao u njima, te je Antonija u nekim momentima krivila sebe jer je bila previše strastvena.

„Samo da ti se nisam toliko predavala“, mrmljala je unezvereno, „imali smo bolesne strasti i to nije bilo u redu... Uzimao si me kao kakav ludak i sada smo kažnjeni“, govorila je iskrivljenog lica. „Bar da se nisam toliko davala; znala sam da tu nešto ne valja. Znala sam da će nebo besneti na nas.“

„Zar je greh što sam te voleo? Šta to pričaš? Nikakvi sveci, niti bogovi nisu ljuti na nas, izbaci taj osećaj krivice. Nama je dovoljno ovo što nas je snašlo, nisu nam potrebni drugi i u nevolji“, branio se Noa.

„Ništa ti ne razumeš,“ govorila je. „Misliš da je sve ovo igra? Misliš da možemo činiti šta nam je volja? Misliš da možemo biti toliko sebični?“

Antonija nikada nije imala toliki strah od tog mračnog Boga koji ih je kažnjavao jer su bili mladi i zaljubljeni. Noa je sve više shvatao da taj veliki, strogi Bog bez samilosti, uspeva da unese jedan novi momenat krivice, tereta i trpnje. Noa je po prvi put shvatao zašto su ljudi u hramovima tako tužni i ćutljivi. Valjda su činili sve što je pogrešno, pa se nisu osećali udobno.

Noa je primetio da Antonija iskašljava krv i da svakim danom biva sve slabija. Od prelepe, živahne ženice ostaše samo tamne oči koje su sijale nekim čudnim sjajem; žeravice u kojima su se vatre neprimetno gasile.

Jednog popodneva je u kuću došao stari porodični lekar. Bio je trom i uglađen, lepo je govorio. Imao je duge, aristokratske prste, belu kožu koja je mirisala na kolonjsku vodu i sapun, tanke usne, kukuruzne zube i orlovski nos. Nije bio lep čovek, ali to se nije moglo primetiti. Pregledao je Antoniju i konstatovao da boluje od sušice. Bio je miran i na njemu se nije moglo primetiti koliko je stvar ozbiljna. Sve je radio stručno, rutinski i bez mnogo emocija. Ostavljao je utisak čoveka koji se nagledao bolesti i smrti, pa nakon toga ima potrebu da sedi pored mirne reke i peca. Ostavljao je utisak čoveka koji više nema šta da čeka, koga više ništa ne može iznenaditi.

„Ona će morati hitno u bolnicu“, reče dok je odlagao opremu u glomaznu, kožnu torbu.

„Stvar je dosta ozbiljna i morate požuriti“, reče i suvo se nakašlja.

Položio je ruku na Noino rame, napravio grimasu čoveka koji razume i prihvata život. Zatim se okrenuo i pognute glave izašao na vrata.

Antonija je nekoliko nedelja provela u bolnici, a zatim su zajedno otputovali u neku banju u donjoj Austriji. Banja je ličila na mali raj potpuno netaknut i nenarušen. Čitav kraj je bio okružen šumama koje su ljubomorno čuvale tajne ljudi koji su dolazili kako bi se okrepili i nastavili da žive. Svuda su izvirali termalni izvori i vazduh je bio čist i oštar. Mirisalo je na borove iglice i četinare. Razni puteljci su vodili do velike zgrade u kojima su bolesnici dobijali potrebnu negu. Fasada zgrade je pričala o moći Habsburgovaca. Graditelj se potrudio da izmeša stilove, ali su najupečatljiviji bili gotski prozori i vrata. Verovatno je želeo da zgrada ne liči na sanatorijum ili bolnicu, već na mesto iz kojeg ljudi izlaze živi i zdravi. Antonija je sedela na klupi u satenskoj haljini i čitala knjigu Gertrude Štajn. Uvek se divila toj neobičnoj ženi i njenom geniju.

„Znaš...“, reče nekako stidljivo, „juče je dolazila moja stara majka i donela mi neko pletivo. Rekla sam joj da ne umem da vezem. Imala je na sebi dugu, cvetnu haljinu i kosu vezanu u punđu. Milovala me je po kosi svojim umornim rukama i govorila kako je trebalo više da me čuva.“

„Majko“, rekoh joj, „toliko si mi toga dala... zar je moglo bolje?“

„Tvoja majka već godinama nije živa“, reče Noa.

„Znam, ali zaklela bih se da je bila tu... kraj mene. Dodirivala me je svojim ukočenim, ranjavim prstima. Gledala me je tužno puna neke krivice i razumevanja. Rekla je da više nikada neće dozvoliti da mi se nešto dogodi. Pričala mi je kako se otac udavio u nekoj nabujaloj reci, jer je pao sa konja i da mu je sada dobro. Rekla mi je da je zakopao zlatnike u porodičnom vinogradu i da joj je priznao tek kad su se sreli... na drugoj obali. Kaže da se plašio rata i gladi.“

„Tvoja majka nije živa i sigurno ti to nije govorila“, reče Noa, ali ovog puta nestrpljivo.

„Ona je tu i gotovo da je mogu osetiti... kao...  dašak vetra. Vidiš... ona stoji kraj one duboke, mutne vode i strašno je žedna. Osećam kako mi se grlo suši.“

Noa je pogledom tražio nekog, ali je sve bilo pusto i tiho. On i Antonija su bili sami poput kakvih brodolomnika. Nije bilo duboke vode, niti je video žensku priliku. Bili su sami... Antonija... on i beskrajna tuga umornog ratnika koji se vraća u svoje spaljeno selo u kome nema preživelih. Noa je znao da gubi i svoju poslednju bitku.

7.

Antonija je sahranjena na jednom malom groblju kraj nekog zatvorenog rudnika, skromno i neupadljivo. Nije bilo mnogo ljudi dok je nebo plakalo. Noa je stajao nepomičan u dugom, sivom šinjelu s kojeg se slivala voda. Kosa mu je bila slepljena za čelo, dok mu je lice bilo tamno i bolesno. U njegovim očima nije bilo tuge i nije bilo suza. Tamo više nije bilo ničega. Noa je podsećao na čoveka koji se odrekao svoje duše, pa sada ne zna kuda da krene. Ravnodušnost je nešto čega se jako plašio jer taj osećaj nije svojstven čoveku. Ljudi ili vole ili mrze, ali gotovo nikada nisu ravnodušni. Noa je bio mrtav čovek koji hoda i govori. Negde je čuo kako sveštenik propoveda da se neko brine o nama kada napustimo ovaj svet, kako smo mi božja deca i kako sve ima nekog smisla i reda. Sveštenik je lepo govorio. Bio je to četvrtast, omaleni čovek koji je voleo belo vino i dobru kuhinju. Mahao je svojim kratkim i punačkim ručicama i  govorio da se niko ne može sakriti od božjeg gneva. Kiša je satima lila preteći da potopi varošicu. Ubrzo su se svi razišli i Noa je ostao sam u svojoj tišini. Pitao se kako će izgledati dalje njegov život bez Antonije. Po prvi put je shvatao budalasti izgled starih ljudi koje je često viđao na promenadama. Shvatio je da tako izgledaju jer više nikome nisu potrebni, jer su ostali sami. Po prvi put je razumeo zašto se ljudi plaše smrti, napuštanja, gubitka. Po prvi put je razumeo da je smrt strašni poreznik i da za nju nema izuzetaka. Dugo je lutao klizavim ulicama, pokisao i izranjavan uspomenama. Noa je zastao pred jednom krojačkom radnjom i zagledao se u svoj lik u izlogu. Video je par sivih očiju, koščato, bledunjavo lice i visoko čelo. Video je čoveka koji je izgubio najdragocenije biće, pa sada pokušava da shvati svoj odraz u staklu. Noa nikada neće zaboraviti kako je tog prohladnog dana nebo plakalo.

Svratio je do neke češke pivnice i seo za šank. Noa je retko pio, pa se pitao šta ga dovodi u takvu rupu. Šanker je bio ogroman čovek, crvenog nosa i velikog stomaka. Na sebi je imao belu kecelju i kariranu, lanenu košulju. Za njega je Noa bio još jedan očajnik koji robija svoj život, a vikendom se naliva po raznim krčmama i rupama. Šanker je video mnoge njuške i mislio je kako se čovek ne razlikuje od drugog čoveka osim po izgledu. Mislio je da je život brod pun pacova i da pre ili kasnije taj brod mora potonuti. Imao je jednostavnu filozofiju i često je bio u pravu. Debeli šanker je retko pričao sa gostima, ali ga je Noa intrigirao. Nikada nije video da tako veliki i jak čovek sedi za šankom i plače. Šanker je retko viđao uplakane ljude. Noa je plakao kao malo dete. Valjda se zarobljena tuga u njemu otkravila i zidovi su popucali i više nije bilo stida, niti je bilo srama. Noa se setio da je samo jednom kao dete tako plakao, kada je našao svog psa obešenog o jedno staro drvo. Bio je to nemiran i živahan pas koji je mnogo lutao. Verovatno se našao licem u lice sa čovekom koji je bio mučitelj životinja. Pas je bio mučen i na kraju obešen. Noa se sećao tog prohladnog jutra kada ga je pronašao. Još kao mali shvatio je da u ljudima živi strašan mrak i samo je pitanje trenutka kada će se ispoljiti. Zbog toga je strašno plakao tada, pre mnogo godina, i te večeri kada je shvatio da je sam i napušten, u nekoj pivnici koja je vonjala na pržene kobasice i hmelj. Pio je rum i pušio. Posmatrao je kolutove dima i pitao se kuda nestaju. Na trenutak bi prepoznao Antonijino lice koje je bilo puno nekog razumevanja i samilosti. Noi se činilo da ga ne osuđuje, da ga razume. Na trenutke je zaboravljao da više nije živa, te je nervozno gledao na sat kao da ga kući, sama u sobi, iščekuje.

„Ona će brinuti ako zakasnim. Ne volim da je ostavljam samu“, reče obraćajući se šankeru.

„Čeka te neko?“, upita šanker dok je sipao burbon, škiljeći na jedno oko.

„Prijatelju, izgledaš kao umorni putnik koji se vratio u svoj dom u kojem nema ljudi, nameštaja, pokućstva... Video sam mnogo izgubljenih duša, kockare, ubice i kurve. Gledao sam kako ljudi umiru za ovim šankom, jer im je jetra istrunula od konjaka i rakije. Gledao sam kako dva krupna muškarca siluju neku mladu ženu. Gledao sam tuče u kojima su sevala sečiva i gde su ljudi ostajali bez oka ili nosa, ali nikada nisam video samotnije biće od tebe. Najbolje je da odeš odavde, jer se na ovom mestu skuplja ološ i ne pripadaš ovde. Na kraju, ne obećavam da ćeš izvući živu glavu. Ovde Đavo obitava i nisu mi potrebne nevolje.“

„Nemam kuda da odem i ostaću koliko hoću... Ne plašim se ljudi i ne marim za to. Moj život ništa ne vredi i možda je bolje da ne živim...“, reče Noa dok mu je rum grejao grudi, a sve oko njega se vrtelo kroz neku maglu. Osećao je kako mu tlo pod nogama izmiče i kako gubi kontrolu nad sobom. Previše je popio i umor ga je savladao. Seća se da je video crveno lice debelog šankera koje se cerilo i nekako mu se učinilo da je ugledao Orfelina na ulaznim vratima, onako dugačkog u crnoj odori. Takođe mu se učinilo da se šanker uznemirio i da su neki gosti izašli čim su ga ugledali. Kroz maglu se seća da ga je Orfelin podigao u naručje i da ga je izneo lako, kao da neko dete nosi u rukama. Seća se da je pokušao platiti račun, a šanker je, klanjajući se, govorio da kuća časti. Nakon toga se više ničeg nije sećao.

Noa se probudio sa strašnom glavoboljom na kojoj bi mu pozavidele i najokorelije pijanice. Osećao je nepodnošljivu mučninu koja je svojstvena Rusima posle noći provedene na mrazu u društvu votke. Na glavi je imao hladne obloge koji su mirisali na bosiljak. Našao se u sobi koju nije prepoznao. Sa svoje desne strane je video veliko ogledalo, mali stočić, tamne zidove obložene plišanim tapetama i crtežima koji su neodoljivo podsećali na ilustracije Gistava Dorea, veliki luster koji se nije uklapao u enterijer i Orfelina koji je sedeo u fotelji i čitao „Auroru“ od  Bemea. Pored njega je sedela velika nemačka doga i motrila na svaki pokret.

„Dobro došao među žive“, reče Orfelin zatvarajući fino ukoričenu, prašnjavu knjigu. „Ovo je treći dan kako ležiš u besvesnom stanju, pa sam se počeo pitati kada ćeš se probuditi.“

„Gde sam ja?“, pitao je Noa kome je glava bila teška kao olovo, „… i kako sam uopšte dospeo ovamo?“

„Na sigurnom si. Ovo je mesto gde se često osamljujem. Slučajno sam prolazio pored krčme, te sam te spazio kako se daviš u svojim uspomenama.“

„Poslednje čega se sećam je debeli krčmar“, trabunjao je Noa.

 Bio je tužan. Ličio je na klovna koji je umoran od spavanja po cirkuskim kolima i zapregama. Nosio je tugu patuljka kome je dojadilo da mu se smeju, namiguju i zadirkuju. Noa je bio dvorska luda koja je plakala posle svog performansa, nesposobna da uveseli kralja i njegovu svitu. Osećao je da ga kakvo sidro vuče na samo dno okeana. Noa je mislio kako više nikada neće ustati.

„Tužno je kada čovek izgubi nekog koga voli. Gotovo nikada nismo spremni i uvek nas smrt iznenadi. Svet je uređen po nekakvom čudnom zakonu koji nema veze sa našim zakonom. Što je za nas vrlina i dobro - Gospod to odbacuje. One koje smatramo grešnicima, često su Bogu ugodni. Zašto je to tako - nikada nećemo razumeti“, reče Orfelin kao da se priseća nekog citata.

„Toliko sam je voleo... rekla mi je da naša ljubav nikada neće prestati, obećala mi je toliko toga...“

„Verbo volant, Noa! (lat. Reči su prolazne). Nikada to ne zaboravi. I sam Zevs se slatko smeje ljubavnicima koji plaču, mole i zakljinju se na vernost, pa se pita otkuda ljudima toliko smelosti u toj ludoj igri, da se obećaju jedno drugom. Ništa ti ne razumeš, Noa. Ovog trenutka postojim i već sledećeg me nema. Ti ništa ne možeš uraditi da zaustaviš to i ništa se neće desiti na ovom svetu, a da to ne bude božja volja. Ni najmanji dašak vetra, niti smiraj dana neće proći, a da to više sile ne blagosiljaju. Nije svet ono što pišu knjige. Istina je nešto sasvim drugo. Ti nećeš potonuti, Noa i naučićeš da ceniš ono što imaš. Shvatićeš da te je volela jedna divna žena i nekada se zapitaj zašto baš tebe. Shvati da vreme koje ste imali nije izgubljeno vreme i ništa nije izgubljeno, iako se taštom srcu čini da je tako. Jednom ću ti pokazati da si bio u strašnoj zabludi. Idi sada kući, Noa. Idi svojoj kući i slavi život jer te je volela jedna divna duša. Idi kući, Noa, jer si umoran od pitanja na koje nikad nećeš dobiti odgovore.“ 

Noa je nekako nastavio da živi. Zaposlio se u maloj štampariji na periferiji grada. Godine su prolazile, on je stario, glas je postajao tanji, kosa se proredila, koža je dobila pege i bilo je nečeg lepog u toj starosti. Svako je vreme lepo, a Noa je osetio da i starost može biti lepa. Noa je često mislio na Antoniju i nekada mu se činilo da je sreće na ulici. Nekada je bio ubeđen da ju je viđao kako čita po parkovima, onako samotnu i tihu. Noa više nije mogao primetiti onu dečju sreću u njoj, ali je slutio neki mir i spokoj nepoznat ljudima. Noa je često sretao Antoniju u jeseni svog života, ali mu se ona više nikada nije javljala. Volela je da bude sama i Noa je sa velikom tugom prihvatio njenu samoću.

Odlomak iz knjige "Magične priče"

Daniel Šijaković