Jednom prilikom je nabasala na sredovečnog muškarca koji je stajao na zelenoj poljani i gledao u nebo. Bio je visok, elegantan, prijatne spoljašnjosti. Suzan je stala pokraj njega i pokušala da shvati šta to radi. Dugo su tako stajali nepomični zureći u nebo. Suzan je postalo neprijatno, pa je prekinula tišinu: „Oprostite, gospodine, ali šta vi tačno radite
u polju?“
Muškarac se trgnuo i tog momenta je po prvi put postao svestan njenog prisustva.
„Koliko dugo stojite ovde?“, pitao je.
„Neko vreme“, reče oprezno Suzan, „pokvarila sam nešto?“
„Ne, ništa niste pokvarili“, reče suvo i pruži ruku, „zovem se
Medoks.“
„Suzan“, uzvratila je.
„Odakle dolazite?“
„Uvek sam govorila majci da je naš engleski prilično čudan.
Nikada mi nije verovala“, pokušavala se našaliti.
„Francuska?“, zanimao se.
„Da, to je valjda očigledno“, reče Suzan.
„Pa, šta radite ovde? Uživanje?“
„Teško bi se dolazak sa majkom mogao nazvati uživanjem“,
reče Suzan.
„Hm...“, reče čovek nastavljajući da gleda u nebo.
Suzan je postalo neprijatno: „Oprostite što vas prekidam u
poslu.“
„Nije to posao... to je uživanje“, reče odsutno.
„Na nebu nema ničega“, reče oprezno Suzan.
„Možda... zavisi ko gleda.“
„Ništa ne vidim. Kao da će kiša“, brbljala je.
„Neće još... inače bi ptica sletela“, reče monotonim glasom
čovek.
„Ptica?“
„Da, soko.“
„Vi...?“
„Da, ja sam sokolar.“
„I... zato gledate u nebo?“
„Da, čekam svoju pticu.“
„Pa, gde je ona?“
„Ne znam tačno, ali osećaj mi kaže da je sve u redu.“
„Kako je to čudno... mistično...“, sjajnim očima je govorila Suzan.
„Šta to?“
„Vaš posao“, reče ona.
„Nije to posao, to je uživanje... rekao sam vam.“
„Uživanje?“
„Pa, da... nekome sam potreban“, reče mirno čovek.
„Ali to je ptica“, bila je zbunjena Suzan, „to nije čovek.“
„Da, svi mi tražimo rame sokolara, a?“
„Šta hoćete da kažete?“
„To da svi mi pokušavamo celog života negde da sletimo...
nekome na rame... razumete?“
Komentari(0)