Daniel Šijaković

 Maks Magnus je otvorio knjigu koja godinama nije bila dotaknuta i pročitao: „Vi koji mislite da vladate zverima u polju, ribama u vodi i pticama u vazduhu, ništa ne znate o tome i bićete pojedeni zbog svog neznanja, straha i gramzivosti...“

„Hm...“ pomisli Maks i potom je nastavio da čita. Kitnjastim slovima je pisalo po papiru koji je mirisao na vlagu :

„ ...  I onog trenutka kada čovek bude siguran da je dostigao tajnu, vratiću ga na mesto praizvora kako bi se susreo sa svojom senkom. Tada će čovek shvatiti koliko je čitav njegov život bio bedan, prazan i uzaludan. Sve igre koje je igrao, snove koje je sanjao i zablude koje je živeo, učiniću da se utisnu u hiljadu narednih života koje neće prepoznati...“

Maks Magnus je osetio užasan strah koji mu se podvukao pod kožu. Brzo je zatvorio knjigu i vratio je na visoku, prašnjavu policu. Osećao se kao da je otvorio bocu u kojoj drema uznemirujuć i pijan duh koji je vekovima čekao da ga neko oslobodi kako bi se osvetio zbog izolacije i tame.

„Sinko, šta radiš tu, zar nisi u školi?“ čuo se iza njega piskav, umoran i neprijatan glas.

„Oče...“ otelo se Maksu, „izašao sam ranije. Pronašao sam neku zanimljivu knjigu gore, visoko na polici.“

„Znaš da sam ti zabranio da diraš moje stvari“ reče hladno čovek koji je ličio trgovca, „zašto to činiš? Koju si knjigu dirao?“

„Onu...tvrdih korica sa zlatnim povezom, gore u desnom uglu“ reče nevino Maks Magnus, „odakle ti ta knjiga, oče?“

„Tu knjigu ne smeš da otvaraš. Pre mnogo godina sam je dobio od jednog rabina. Rekao mi je da na svetu postoji samo jedan primerak i da treba da je čuvam od ljubopitljivih pogleda i ljudi koji su pohlepni i žele moć.“

„Ali, oče, ja nisam pohlepan...“

„Znam, sine, ali si suviše mlad da ulaziš u svet odraslih. Tamo te ne čeka dobro. Bojim se da ti se neće svideti to što ćeš tamo naći. Idi, sine, igraj se sa drugovima i decom dok ti još krila nisu porasla“ reče čovek sa nekom setom i tugom u glasu, „idi sine i igraj se, jer će ti život polomiti krila...“

„Ali, oče“ bunio se Maks, „ne želim da se igram sa decom. Želim da budem veliki i da me ljudi poštuju.“

„Čovek se nasmešio na te reči i spustio svoju umornu ruku na sinovljevo rame.

„Kako ti želiš, sine moj“ reče suznih očiju, „kako želiš. Idi sada i naloži vatru pre nego ti se majka i sestra vrate kući.“

Maks Magnus je polako izašao nezadovoljan što se na taj način završio razgovor. Bio je to mladić koji je imao svoje snove i nije želeo da ih bilo ko pokvari pričajući mu da je ovaj svet mesto u kojem ptići lome krila. Maks Magnus je verovao da će leteti ponosno i visoko poput orla.

U njegovoj jednostavnoj mladosti nije bilo posebnih stvari. Živeo je sa sestrom i roditeljima u malom, skučenom potkrovlju koje je nekada služilo kao tavan, te se neki prepredeni zelenaš dosetio da mesto preuredi i proda ljudima koji su imali skromna primanja. Njegov otac, Jakob Magnus, ustajao je rano i odlazio na pijacu kako bi prodavao povrće, dok je majka čuvala razmaženu decu bogatih ljudi. Maks Magnus je bio lepo dete rođeno od siromašnih roditelja. Najlepša deca žive, zapravo, na selu ili u porodicama koje su osuđene na težak rad i siromaštvo. Ničeg se Maks posebno nije sećao i kada bi mogao, najradije bi izbrisao svoje detinjstvo i sve dane svog života, a da nijednog trena ne zažali. Maks je bio toliko lep i nežan da je podsećao na kakvu devojku. Roditelji su razmišljali šta da rade sa njim i kako će izgledati njegova budućnost. Imao je plavu, kovrdžavu kosu i zelene, mirne oči koje su čežnjivo snevale o boljim danima koji bi jednom mogli doći. Njegov otac, stari Jakob je znao da Maksove ruke i nežni, dugački prsti nisu sposobni za težak rad, te je u dubini duše strahovao za svog sina. Jednog dana je radeći na pijaci, stari Jakob Magnus dobio na poklon violinu koju je davno izradio neki italijanski majstor koji je živeo nedaleko od Đenove. Bio je zahvalan na poklonu iz prostog razloga što je violina vredela i što je čovek koji ju je pravio uložio ogromnu ljubav i trud kako bi je izradio. Kada ju je doneo kući, Maks je odmah uzeo violinu i počeo da svira na njoj. Istina, veoma teško i nespretno, a potom sve lepše i laganije kao da je pohađao časove sviranja. Majku i oca je zabrinulo to što su videli, te su zabranili Maksu da je dotiče verujući da u njoj drema neka čudesna sila koja bi morala biti opasna po porodicu. Međutim, kako je vreme prolazilo, Jakoba i njegovu ženu Saru je napustio strah, te su mu dozvolili da je povremeno uzima u ruke i pomalo svira na njoj. Maks je vrlo brzo naučio da izvodi teške i komplikovane melodije, te roditeljima nije ništa drugo preostajalo nego da pomisle kako je njihov sin talentovan. Jednom dok je Maks sedeo nasamo sa svojom majkom ona mu tiho reče:

„Priznaj ko te je naučio da sviraš na violini. Nemoguće je da te niko nije naučio. Ko ti je to pokazao? Priznaj mi... nikada neću reći ocu. Neću te odati... samo mi priznaj...“

Maks je posmatrao sitnu ženu u crnoj haljini i mirno rekao:

„Niko, majko... niko me nije učio... to je, prosto, kao neko sećanje ili ne znam šta. Kada sam je prvi put ugledao u očevim rukama, pomislio sam da sam je već držao ili svirao. Ne znam otkuda dolazi takvo sećanje, ali sam tačno to pomislio“ ubedljivo je pričao Maks razgoračivši oči.

„Molim te, samo mi priznaj, uveravam te, neću reći ocu...“ navaljivala je prestrašena žena koja nije mnogo verovala u čuda. Istina, često je išla u crkvu i slušala Jevanđelja, verovala je da je Hrist išao po vodi, da je nahranio stotine gladnih sa samo nekoliko riba iz mora, ali da njen sin tek tako svira staru violinu... u to nije mogla poverovati. Majka Sara nije bila zadovoljna odgovorom i zaklela se da će doznati istinu na bilo koji način. Majka Sara, nažalost, nije znala da mnoge stvari čovek nikada neće razumeti bio on trgovac, učenjak ili alhemičar.  Bilo kako bilo, Maks je svakog dana vežbao, a tonovi koje je proizvodila njegova violina su bili toliko tužni da se članovima porodice srce cepalo dok su ga slušali.

„Zašto stalno sviraš tužne melodije?“ bunio se njegov otac, stari Jakob koji je bio na ivici da zaplače, a stideo se pred ženom i ćerkom.

„To, zapravo i nisu neke tužne melodije“ reče neodlučno Maks.

„Pa, otkud tebi, sine, toliko tuge? Ti si mlad momak... mi jesmo bili siromašni, ali smo te uvek, majka i ja... uvek smo te voleli. Sviraš kao da si ratove prošao, ostao bez najmilijih, sam, samcat na svetu. Ne mogu da shvatim zašto je toliko patnje u tvojoj muzici. Možeš li da sviraš nesto vedrije?“

„Nažalost, ne mogu oče... ne umem ništa veselije. Prosto mi prsti tako idu... oprosti mi“ reče Maks Magnus kojem više nije bilo do sviranja, te je izašao malo na svež vazduh.

„Šta će biti sa ovim detetom?“ pitala se naglas majka Sara, a otac se napravio da je nije čuo.

Međutim, Maksa nije mnogo zanimala violina i zvuci koje je proizvodila. Interesovao se kakva je to knjiga na očevoj polici i zašto bi mu zabranio da je dira. Ljudsko biće je tako sazdano da ga uvek privlače nedokučive, zabranjene i nerazumljive stvari. Čim neko kaže da je nešto zabranjeno automatski stvar dobija na ceni. Tako je i sa ženom koja ne dozvoljava da se poda muškarcu ili čoveku koje se zakleo da će biti veran svojoj ženi. Čim se pojave takvi ljudi, počinju drugima da postaju izazov i iskušenje do onog momenta dok prestanu da budu misterija ili neuhvatljivi. Tako je i Maks doživeo iskušenje i poželeo da ponovo uzme knjigu u ruke i prelista je.

Za večerom je posmatrao oca i njegovu sedu glavu kako se nadvila nad tanjirom. Imao je grbu na leđima, spljoštenu lobanju i sitne, umorne plave oči koje se nisu radovale novom jutru. Otac je sa godinama gubio vid, a kako je odbijao da nosi naočare postao je preosetljiv na svetlo, te je škiljio u druge kao da je nepoverljiv i podozriv. Bilo je nečeg čudnog u tom čoveku. Iako je bio piljar, odavao je utisak kao da zna mnogo više o ljudima. Nije se posebno isticao, ali bi povremeno rekao nešto pametno i iznenadio druge. Međutim, kako je svet navikao da vrednuje čoveka po tome koliko novca ili zlata neko ima, brzo bi mudrosti koje bi stari Jakob izgovorio bile zaboravljene.

„Oče...?“

„A? Kaži, lepi moj sine?“

Jakob je ljubopitljivo pogledao u dečaka i čekao da ovaj nešto izgovori.

„Ništa... hteo sam te nešto pitati“ otezao je Maks Magnus.

„Dobro, tada pitaj, stojim ti na usluzi“ reče Jakob dobro raspoložen.

„Kakva je to knjiga tamo na polici...? Znaš onu koju sam pre neki dan dirao...“

Jakob se u trenutku umirio kao da nešto osluškuje, podigao je glavu i pogledao u sina.

„Zašto ti je to važno? Rekoh ti da ne diraš moje stvari.“

Maks se na te reči snuždio.

„Ne treba da me ljutiš, znaš da te mnogo volim. Znaš to?“ pitao je strpljivo stari Jakob.

„Znam“ reče mehanički Maks koji nije bio mnogo zadovoljan odgovorom.

„Oče, da li ti nešto kriješ od mene?“ prevalio je Maks preko usana i sam iznenađen hrabrošću i samopouzdanjem.

Jakob je prebledeo. Uzeo je krpu, obrisao lepljive prste, odložio tanjir i zapalio cigaru.

„Ne smeta ti?“ upitao je nestrpljivo Jakob.

„Naravno da ne“ reče Maks koji se malo povratio i zauzeo drugačiji stav. Želeo je da istera stvar do kraja i prosto ga je nešto vuklo u to.

Otac je povukao dim i malo zastao.

„Znaš... jednom ću ti sve ispričati, ali sada je još rano za to. Mlad si da slušaš takve stvari. Ne znam ni odakle bih počeo i kako bih ti objasnio. Ne znam da li bi me razumeo...“

„Oče, toliko toga želim da znam“ zapomagao je Maks.

„Još nije vreme za to... još nije vreme. Jednom ću ti ispričati, ali sada, prosto, nije vreme. Idem da legnem, ustajem ranom zorom dok ti, mili moj sine, još spavaš. Ne ljutiš se?“

„Odmori se, oče“ reče Maks Magnus i podboči se kao da će svu noć provesti u razmišljanju.

Od tog trena je prošlo dve godine. Otac se još više smanjio i pogrbio, a majka je došla nekako daleka i tuđa. Maks se čudio koliko brzo ljudi propadaju i koliko brzo stare. Njegova sestra Ingrid se neverovatno prolepšala, grudi su joj porasle i počela je da liči na pravu ženu. Sa majkom je radila u kuhinji, a Maks ju je posmatrao. Shvatio je da su prošle godine, a da sa sestrom, zapravo nikada nije bio blizak, niti prisan. Nikada se nije zanimao za njene stvari, a danas je nekako razumeo da je to devojka u telu žene koja će već sutra nekome biti majka. Bilo mu je pomalo žao što je jednako svirao violinu i čežnjivo posmatrao knjigu na polici koja mu nije davala mira. Shvatio je da ništa ne zna o ljudima sa kojima je živeo u malom, skučenom i mračnom potkrovlju. Posmatrajući sestru kako buja i sazreva kao žena shvatio je da nikada nije razmišljao o devojkama, niti se družio sa momcima u kraju. Postojao je jedan mali svet u kojem je Maks živeo. Izmislio ga je samo za sebe i nije se mirio sa time da je život patnja. Nekako je slutio da će mu knjiga na polici pomoći da se njegov život zauvek promeni. Jednog sasvim običnog dana, ostao je sam u stanu. Otac i majka su bili zauzeti poslom, a sestra je otišla sa prijateljicom na čaj. Maks je ušao u malu sobu u kojoj je njegov otac voleo da sedi. Soba je imala mali prozor koji je ličio na zatvorske otvore kroz koje kakvi mučenici pokušavaju da uhvate izlazak sunca ili ideju za beg. Otac je imao retku kolekciju knjiga i nikome nije dozvoljavao da ulazi u sobu i pretura po polici. Nekada, kada ne bi imao mnogo posla, sedeo je satima, čitao i prelistavao knjige. Posle toga je uvek delovao nespokojno i uplašeno kao da će neko otkriti tajnu ili stvar koja ga godinama tišti. Maks je radoznalo posmatrao policu, ali ga je pogled vukao ka knjizi koju mu je otac izričito zabranio da dira. Popevši se na stolicu polako joj se približavao tankom, belom rukom. Osetio je dah za vratom i šaputanje koje je dolazilo odnekud iz zida. Maks se okrenuo i primetio da nema nikog. Ponovo je pružio ruku, ali se iznenada stropoštao sa stolice. Polako se podigao držeći se za bok i pogledao okolo kao da traži nekog skrivenog u kući. Imao je utisak da nije sam. Ovog puta je naslonio stolicu na policu od knjiga i stao na nju. Velikom brzinom je izvukao knjigu sa police i privio je na grudi. Srce mu je ubrzano lupalo. Osetio je da mu se prsti na rukama greju, a stopala postaju ledeno ukočena. Ubrzo zatim osetio je veći priliv krvi u nogama koja se polako penjala ka srcu. Maks je osetio veliku energiju i snagu koju nikada do tada nije imao. Pomislio je da bi mogao srušiti bika samo kada bi to iskreno poželeo. Tog trenutka je osetio da pod drhti i da se tanjiri u kuhinji pomeraju sami od sebe. Zatim je čuo da lomljavu i prasak. Utrčao je u kuhinju i ugledao na podu gomilu razbijenog posuđa. Jako se uplašio, ali nije ispuštao knjigu iz ruke. Sačekao je da se sve umiri, pa je nakon toga seo na ivicu kreveta i stavio knjigu na kolena. I dalje je čuo šaputanje koje je ličilo na pretnju ili režanje. Imao je utisak da kakva nesrećna duša grebe po zidovima svoje ćelije ne bi li je neko čuo, jer je vekovima zatočena. Šta god da je Maks čuo, znao je da ima posla sa čudnim silama. Međutim, čoveka uvek privlači ono što donosi opasnost jer se u opasnosti ogleda velika privlačnost. Čovek će uvek rado ići ka ženi čiji je muž opasan ili će dirati stvari u kojima postoji mogućnost da ostane bez ruke. Tako je Maks sedeo na ivici kreveta odlučan da ponovo otvori knjigu. Kada je to učinio, učinilo mu se da su dva velika, šarena leptira izletela iz nje i nestala negde po kući.

Maks je pažljivo dirao listove i krajičkom oka zapazio kako malim slovima piše:

„...Možete imati i činiti sve što poželite. Možete privlačiti ili odbijati moć. Možete imati bilo koju osobu na svetu i kupiti njenu dušu i zauvek je zarobiti. Možete obmanuti ljude i naterati ih da veruju kako ste veliki, posebni i rajski. Sve možete učiniti, a da nijednog trena ne slutite kolika opasnost leži u takvoj moći.“

Maks ništa nije razumeo.

„Kakve su ovo budalaštine?“ razmišljao je, ali ga je nešto vuklo da nastavi sa čitanjem.

„Verovatno ćete sebe obmanjivati da sve što činite ima dubljeg smisla i da činite za sveopšte dobro. Verovatno ćete lagati sebe i druge da vam je novac potreban i da krojite život po božijem ukusu i meri. Da li stvarno verujete da se možete sakriti od mog oka? Da li verujete da možete skriti svoje misli u moru tuđih misli, a da vas ne razotkrijem u tolikoj gomili? Da li verujete da ne postoji sećanje na sve ono što je bilo i sve ono što će biti hiljadama godina unapred?“

Maksa je iznenada osetio da mu je glava preteška i da će se svakog trena stropoštati na pod. Bio je suviše mlad i naivan da bi čitao takvo štivo, pa je polako vratio knjigu na policu i rešio da je više nikada ne dira jer je bila puna kojekakvih simbola i metafora koje nije razumeo. Posle toga je osetio veliki umor i potištenost koju nije umeo objasniti.Osetio se toliko prolaznim. Osetio je tugu svetskog putnika koji je obišao toliko gradova i u svakom ostavio po komadić duše, zato što je poželeo da živi u svakom istovremeno. Osetio je tugu čoveka koji je ugledao Pariz, šetao Jelisejskim poljima, divio se njegovim crkvama, video zgrade u kojoj su živeli Dima, Balzak i Igo, a da je posle toga znao da nikada neće živeti tamo, niti istinski biti deo užurbane mase koja nije mnogo marila za pomenute velikane. Maks Magnus je tog trena shvatio šta znači biti prolazan. Ispružio se na kauču i zaspao. Posle nekog vremena osetio je nečiju ruku na sebi. Bio je to njegov otac koji se nešto ranije vratio sa posla.

„Ustani!“ reče stari čovek grubim, zapovedničkim glasom.

Maksa je iznenadio očev ton i nastup jer je navikao da uvek bude krotak i miran.

„Pođi za mnom u sobu!“ naredio je Jakob Magnus.

Maks je ćutke išao za njim.

„Sedi tu!“ reče Jakob i pristavi crni čaj.

Maks je oprezno seo za okrugli sto i nervozno pleo prste na rukama.

„Šta tebe muči, sinko?“ pitao je stari čovek.

„Kako to misliš?“ čudio se Maks koji je želeo da se pribere tako što će dobiti na vremenu.

„Ne pravi se lud! Zamolio sam te da ne diraš moje knjige. Šta ti nije jasno, zašto me ne slušaš? Shvataš li koliko je to opasno. Vidiš li šta si uradio?“

„Pa, šta se dogodilo?“ nevino je pitao Maks.

„Šta se dogodilo?“ iskezio se Jakob Magnus koji je tog trena ličio na ludaka.

Maks se jako uplašio. Nikada nije video oca takvog.

„Vidiš li da je svo posuđe razbijeno. Kuća izgleda kao da je njome prošao uragan!“ besneo je Jakob.

„Da, ali kako znaš da sam dirao tvoje knjige?“ tresao se od straha Maks.

„Kako znam? Vidiš li koliko sam ljut? Poželeo sam te zadaviti golim rukama. Poželeo sam te rastrgnuti i raskomadati. Kao da su demoni ušli u mene. Od mirnog čoveka sam postao ranjena zver. U zadnjem času sam se pribrao. Mogao sam te povrediti, ludo dete! Kada sam ušao u stan osetio sam nečije prisustvo. Shvataš li koliko je opasno da se igraš sa stvarima koje su zabranjene?“

„Šta je zabranjeno? Reci mi... zabranjeno je dirati knjige? Ali zašto i... otkud znaš da sam ih dirao? Kako znaš? Po polupanim tanjirima?“ pitao je nesretni Maks drhteći kao prut, „zašto da me povrediš? Šta sam uradio da bi bio toliko gnevan na mene? Nikada te ranije nisam video takvog...“

„Ništa ne razumeš...“ ponavljao je Jakob, „ništa ne razumeš... Ti si jedno nevino dete belih prstiju sa violinom u naručju. Zašto se ne igraš sa decom? Svi tvoji vršnjaci uživaju u detinstvu i naivnoj mladosti, a ti si se okomio na stvari koje nisu tvoje. Zašto, prosto, ne možeš da budeš običan dečak? Tvojoj majci i meni bi mnogo lakše bilo“, nabrajao je Jakob.

Maks se snuždio i oborio glavu na grudi. Bio je tužan posle svega što se dogodilo i što mu je otac rekao. Bio je spreman da zaplače. Videvši kakvu je reakciju izazavao kod sina, poželeo je da nekako izgladi stvar i približi se bledunjavom dečaku koji ništa nije znao o stvarnom životu.

„Oprosti, mili sine. Znaš da te mnogo volim i da brinem šta će biti sa tobom i tvojom sestrom. Znam... ona će se jednog dana udati za nekog poštenog čoveka, ali ti... šta ću sa tobom? Od trenutka kad si se rodio, majka i ja smo znali da si drugačiji. Ti si posebno dete rođeno u radničkoj porodici i to dodatno otežava stvari. Šta da učinim kako bih umirio tvoju radoznalu maštu? Šta da radim, a da bi ti, konačno bio spokojan?“

Maks je neko vreme razmišljao.

„Znaš, oče, ne smeta mi što sam rođen u radničkoj porodici... nimalo mi ne smeta. Nikada nisam mislio da druga deca žive bolje, jer me nikada nisu zanimali tuđi životi. Nisam imao drugare i ne mislim sam bolji od njih ili poseban. Pored ostale dece uvek bih osetio tupu prazninu. Nikada nisu imali nešto za mene što bi me zadovoljilo i činilo srećnim. Nikada nisam uživao u razgovorima sa svojim vršnjacima, jer nisu imali šta da mi kažu. Meni je, oče, potrebna drugačija hrana, potrebna su mi intenzivna iskustva, zanimljivi ljudi, zagonetne sudbine. Ne zanimaju me tračevi, govorkanja, niti me interesuje kako se odvijaju životi pored mene. Zanima me šta čuči u knjizi koju si mi zabranio, jer joj se uvek vraćam. Prošlo je, oče, dve godine da je nisam dirao, a bog mi je svedok da sam svaki dan gledao u njenom pravcu i žudeo da je otvorim, prelistam, pogledam korice, omirišem papir... Uvek si mi govorio da se u našim životima događaju stvari baš onako kako treba, pa ako je to zaista tako, onda te molim da mi ne sudiš, nego mi pomogneš da bolje shvatim ovaj život i šta mi je činiti. Nikada nisam mislio da sam bolji od druge dece, ali negde u dubini duše osećam da neću imati život kao drugi. Iz tog razloga te molim da mi razotkriješ tajnu koju nosiš u srcu. Možda treba da podelimo teret. Možda si suviše star i umoran da ga sam nosiš, a možda treba da čujem nešto što bi moglo promeniti moj život.“

Jakob je pažljivo slušao šta mu sin govori. Bio je ponosan što je tako mlad, a opet je tako mudro zborio. Otac Jakob je bio ponosan na svog sina, ali to nije želeo da pokaže.

„Vidim, odrastaš polako“ reče mirno Jakob, „i sve mi se čini da nećeš odustati ako ti ne ispričam celu priču?“

„Iskreno... neću odustati, oče, jer tamo ima nečeg za mene. Ne znam tačno šta je, ali saznaću ubrzo. Zašto da te obmanjujem, pa dao si najbolje kako bi sestra i ja odrastali srećno. Ne mogu ti ništa obećati. Reci mi, šta se krije iza knjige zlatnih korica, jer više ne mogu živeti sa tom tajnom?“

„Dobro, ispričaću ti sve, ali nakon toga više nikada nećeš biti isti“ reče Jakob, „nakon toga ćeš se teško mešati sa drugim ljudima i može se dogoditi da te prati patnja kroz život, jer si spoznao i drugu stranu. Biće ti teško da nastaviš običan život, raduješ se zalasku sunca ili porodičnom ručku. Dođi sine, sedi pored mene. Sam si to tražio“ reče Jakob koji je vadio duvan iz džepa na kaputu i pažljivo ga uvijao u hartiju.

Daniel Hrim Šijaković

Odlomak iz knjige